BIOPSIJA

Eksperiment zvani Čovek

Nenad Smiljković: osvrt na književno stvaralaštvo

Samouverena, hramljuća antropocentričnost ka marginama tamnog, neistraženog

Autor bloga

Svet je pun čudaka, dovoljno talentovanih da svoje veštine ispolje u umetnosti, nauci, privredi, kriminalu ili politikanstvu. Svakojake anomalije, barem one blaže, sistem pokušava da relativizuje pod kategorijom „normalnog“, jer njegova suština jeste dovođenje mase u red i održavanje poslušnosti kako bi nekakav „krem“ bogatog i izopačenog društva, najčešće vekovima održavan morbidnom negativnom selekcijom mehanizmom naslednog prava, mogao da uživa na krvi potlačenih. Ne zalazeći previše u klasne razlike, moj blog nudi zapise sa podneblja koje iznedri čudno, na granici realnog.

Rođen sam 1983. godine u Skoplju, ali su moji koreni, svakodnevica i književna imaginacija neraskidivo vezani za jug Srbije - sela vranjskog kraja, urasle puteve, brda i prostore koje civilizacija polako zaboravlja. Upravo iz tih geografskih i mentalnih zabiti nastaje najveći deo mog književnog sveta.

Po struci sam biolog-ekolog. Diplomirao sam na Prirodno-matematičkom fakultetu u Nišu i godinama predajem biologiju u osnovnim školama, posmatrajući čoveka kroz prizmu evolucije, napakovanog životnog iskustva, instinkta, refleksa i tankog sloja razuma koji pokušava da ukroti nešto mnogo starije ispod njega.

Pišem od gimnazijskih dana, ali književnost za mene nikada nije bila bekstvo od stvarnosti. Naprotiv - ona je pokušaj ekskavacije onoga što stvarnost skriva ispod svojih stabilnih površina. Zanimaju me pukotine u čoveku, pejzažu i sećanju. Trenuci kada ljudska svakodnevica počne da pokazuje svoje reptilsko poreklo.

Ne, mene nisu ubedili da je ovaj svet antropocentričan. Mlade religije su iznikle na leđima drevnih, gigantskih bogova - čak i Stari zavet ukazuje na to. Mi ljudi, zajedno sa svim sinantropskim živim svetom koji smo povukli za sobom, možda smo tek tranzitna vrsta u nesvrhovitom lancu evolucije. Mi smo paraziti na giganstkim fosilima što spoznajemo kao univerzum. Agnostik sam, radije nego ateista. I Met Grejning je.

Okoreli evolucionista sa povremenim izletima u animizam - ako bih sebe samoprocenio.

Moje priče nastaju iz zabiti: iz sela koja nestaju pod korovom, šuma koje zvuče pogrešno, pećina, zapuštenih ledina, raspadnutih kuća i mesta gde priroda još nije potpuno isterana iz sveta. U tim prostorima pokušavam da spojim folk horor, biološki realizam, metafizičku nelagodu i balkanski fatalizam. Nešto što pokušava da se kamuflira prirodom, ali mu ne ide. Horor me ne zanima kao spektakl, već kao logična posledica istorije, tla i naslednog straha koji se prenosi poput infekcije.

Eto, kroz priče je proteklo iz uma sve ono što decenijama proučavam, posmatram, doživljavam. Svi moji svetonazori.

Književni rad kojim se bavim pripada prostoru savremenog domaćeg horora, ali pokušava da ga proširi ka nečemu arhaičnijem, geološki drevnijem i biološki uznemirujućem. U mojim pričama zabačena sela, planine, raspadnute kuće i zaboravljeni predeli postaju mesta duboko potisnutih tajni, naslednog zla i tihe, uporne jeze koja izbija iz samog tla, istorije i čovekove unutrašnjosti.

Oslanjam se na sažet, precizan i atmosferičan stil u kome se lokalno i univerzalno neprestano prepliću: srpski pejzaži, narodno predanje, kolektivno pamćenje i biološko-metafizičke anomalije stapaju se u svetove gde stvarnost deluje tek neznatno pomerena, ali upravo zato uznemirujuće bliska. Moje priče pokušavaju da oblikuju mračne vizije propadanja, skrivenih sila i čoveka suočenog sa nečim starijim, dubljim i neshvatljivo većim od sebe.

Autor sam koji se gotovo isključivo bavi prozom još od gimnazijskih dana. Iako imam skupine priča u svom ličnom literarnom inventaru, nikada nisam osećao potrebu za učestalijim publikacijama. Mišljenja sam da dobre priče moraju da odleže, sazru kako sazreva svest, nadograđuju se novim saznanjima i životnim iskustvima, te zahtevaju dodatna redigovanja i „poliranja” pre konačne objave. Neretko, priče nisu napisane da šokiraju odmah, već da fermentiraju polako - dok užas ne postane neizbežan.

Inspiraciju za pisanje pronalazim u divljini nestajućih sela i dnevnim dozama retkog druženja sa preostalim življem, oplemenjujući život inteligentnim pošalicama, svakodnevnim problemima i mentalitetom prosečnog čoveka koji još uvek opstaje po ruralnim krajevima. Prihvatam prirodu takvom kakva jeste, začinjavajući je tradicionalnim shvatanjima, legendama, običajima i njihovim uzdizanjem do natprirodnih sfera, gde mašta postaje način borbe protiv prolaznosti. Dijametralno tome, urbana grotla su moje povremene priče smeštene u društvenom metežu, psihološkom naboju i energetski zavisnim gradovima.

Čovečanstvo u mojim pričama nije centar sveta, već njegova privremena mutacija, tranzitna vrsta ka nekoj superiornijoj rasi ili inferiornijoj, zalutaloj u ćorsokacima devolucije. O tome odlučuju ljudi svojim delovanjem, priroda, nespoznajni demoni ili bogovi. Izgleda da je naš univerzum samo kliker u vrećici onog entiteta na samom kraju filma "Ljudi u crnom" iz 1997.

Moje priče istražuju šta se dešava kada priroda, sećanje i biologija počnu da preuzimaju ono što ljudi misle da poseduju. U mojim pričama horor nije upad iz nepoznatog - on je logičan ishod istorije, pejzaža i naslednog straha.

Teme i inspiracija

Priroda i folklor

Inspiraciju crpim iz divljine nestajućih sela, arhaičnih rituala, slovenskog folklora i mentaliteta zajednica koje žive na krhkoj granici između racionalnog i sujevernog.

Priroda u mojim pričama nikada nije neutralna - ona pamti, posmatra i na kraju uzvraća.

Često imam utisak da je civilizacija samo kozmetika preko reptilskog nasleđa koje nikada nije zaista nestalo. Nauka pokazuje koliko je naše poreklo dublje i reptilskije nego što volimo da priznamo. Mene zanima zajednički prostor između tih reptilskih ostataka i onih preostalih, ljudskih - ko zna čijih.

Atmosferski horor

Mnoge moje priče fokusiraju se na sporo nakupljanje tenzije: u šumama, napuštenim mlinovima, pećinama, ruševinama i izolovanim naseljima. Ti prostori nisu samo kulise, već žive strukture koje upijaju strah i vraćaju ga preobraženog.

Horor me ne zanima kao spektakl. Jump scare ume da dosadi. Zanima me trenutak kada svakodnevica postane gotovo neprimetno pogrešna.

Biološki i evolutivni motivi

Kao biolog integrišem motive atavizma, degeneracije, simbioze, gljivične i životinjske inteligencije, parazitizma i post-čovekove evolucije. Biljke, mikroorganizmi i hibridni organizmi nisu pozadinski elementi, već aktivni agenti narativnog terora.

Moje priče često prate implicitne evolutivne faze - inkubaciju, mutaciju, metastazu i raspad - gde horor ne proizilazi iz natprirodnog, već iz logičnih posledica postojanja.

Posebno me privlači misao da je naša planeta možda tek fragment nečeg kolosalnog i nespoznajnog - geološki ostatak ogromnog kosmičkog organizma na kome sav poznati život parazitira, nesvestan sopstvenog porekla. Zato su u mojim pričama zemlja, kamen, gljive, krvne loze i napušteni predeli često življi od samih ljudi.

Kroz njih uvodim i pojam nadživota - koncepta o kome će tek biti reči.

Natprirodno u stvarnosti

Moja proza pokušava da sintetizuje surovu realnost sa onostranošću, tretirajući natprirodno ne kao beg, već kao produžetak stvarnosti.

Demoni, hibridi i duhovi nisu upadi iz drugog sveta, već posledice tla, loza, istorije i kolektivnog sećanja. Kroz nestabilne hibridizacije nastaju kriptični potomci: polubogovi, sterilni hibridi i degenerativna bića koja odražavaju moralni i biološki raspad svojih sredina. Ta bića nisu klasični monstrumi - oni su posledice, organizmi osuđeni na vekove degeneracije.

Ekskavacija mitoloških fosila iz dubina litosfere i njihova prividna smrt jedna je od mojih omiljenih književnih opsesija.

Ideja da je naša planeta komad otkinutog tkiva nespoznajnog, kolosalnog kosmičkog božanstva, dok sav znani život, uključujući i ljude, parazitira na tom litološkom supstratu poput parazita na koži, jedna je od centralnih metafizičkih niti mog pisanja.

Narativni stil

Perspektiva

Najčešće koristim pripovedanje iz prvog lica kako bih horor preneo iz neposrednog iskustva. Moji naratori nisu heroji, već svedoci - doktori, sveštenici, učitelji, vojnici ili obični ljudi čiji racionalni okviri pucaju pod pritiskom neobjašnjivog.

Horor se pojavljuje kroz ograničenje percepcije, a ne kao puki spektakl.

„Komorna“ struktura

Većina mojih priča ima klaustrofobičnu, komornu strukturu („sandbox“ priče), fokusiranu na određenu lokaciju i događaj. Sela, kuće, šume, pećine i institucije postaju zatvoreni sistemi u kojima se psihološke i biološke tenzije pojačavaju.

Jezik i koreni

Često u dijalozima koristim prizrensko-timočki dijalekat srpskog jezika, tretirajući ga kao neku vrstu jezičkog fosila - maternji, pravi srpski proto-jezik sa arhaičnim slojevima mišljenja i straha. Sam jezik postaje nosilac horora.

Ton i nasleđe

Moja proza pokušava da spoji kosmički horor, seosku grotesku, biološki realizam i balkanski fatalizam. Stil mi je minimalistički, a opet gust; poetski, a opet brutalan - prostor gde lepota i raspad koegzistiraju.

Glavni uticaji uključuju Hauarda Filipsa Lavkrafta, M. R. Džejmsa, Edgara Alana Poa, Aldžernona Blekvuda, Roberta Ejkmana, Tomasa Ligotija, Brema Stokera, Klarka Eštona Smita, Lerda Barona, Širli Džekson, Kima Njumena, Meri Šeli, T. E. D. Klejna, Stefana Grabinjskog, Ambroza Birsa, Roberta E. Hauarda, Džona Vilijama Polidorija, Džozefa Konrada, Artura Makena, Nikolaja Gogolja, Roberta V. Čejmbersa, Džeka Londona, Oskara Vajlda, Dena Simonsa, Artura Konana Dojla, Vilijama Houpa Hodžsona, Šeridana Le Fanua, Edogavu Rampoa, Viktora Igoa, Aleksandra Dime, I. S. Turgenjeva, Stivena Kinga, Roberta Ladlama, Rolana Topora, Gi de Mopasana, Viktora Pelevina, kao i mnoge srpske pisce poput Milovana Glišića, Momčila Nastasijevića, Borislava Pekića, Petra Kočića, Dobrice Ćosića, Bore Stankovića, Dragoša Kalajića, Branislava Nušića, Stevana Sremca i mnogih drugih.

Međutim, od tradicionalnog kosmičkog horora pokušavam da se odvojim time što ne tražim nepoznato u dalekim galaksijama, već u tlu, poreklu i kolektivnom sećanju.

Intersantan komparativni grafikon pokazuje kako me Ai vidi (napominjem da Holdstoka nisam čitao). Citiraću ai:

"40% Ligoti + 25% Blekvud + 15% Lavkraft + 10% Holdstok + 10% srpska usmena tradicija i realizam juga Srbije.

Zanimljivo je da mi se čini da ti se poslednjih meseci stil udaljava od čistog Lavkrafta i ide ka nečemu što bih nazvao:

"etnografski kosmički horor" —

gde užas ne dolazi iz svemira nego iz sela, predanja, zemlje, kostiju predaka i pejzaža koji pamti više nego što bi smeo. To je ono po čemu se Suva Palanka i Priče iz zabiti najviše izdvajaju od većine savremenog horora."

Autorski potpis

Ako se Lavkraft pitao šta je iza zvezda, ja se pitam:

Šta je ispod varoši?

Šta opstaje posle čoveka?

Šta ako nas zemlja pamti bolje nego mi sami sebe?

Šta ako je pre nas postojala civilizacija, dostigla klimaks i raspala se nekom geološkom katastrofom do neprepoznatljivih neorganskih delova koji i dalje imaju memoriju minulog života?

Kada ne pišem i ne predajem, provodim vreme u svojoj zabiti - po šumama, sporednim putevima juga Srbije, u porodičnim šetnjama, tražeći gljive, reptile, stare ruševine, neobične kadrove i mesta koja deluju kao da imaju sopstvenu svest.

Verujem da dobra horor priča ne nastaje iz puke mašte, već iz pažljivog posmatranja stvarnosti - dovoljno dugog da ona počne da pokazuje svoje pravo lice.

Objavljivao sam u časopisima, zbornicima i portalima fantastične književnosti i horora: Iz Meona, Athanatik, Nekazano, Diskurs, Art-anima, Iza uma i drugima. Horor prozu objavljivao sam i u inostranstvu putem portala Horror Tree (Trembling with fear).

U pripremi su zbirka Priče iz zabiti i roman TAIN, bio-folk horor strukturisan kao mračna arhivska misterija.

Dobrodošli u moje priče.

One ne pokušavaju da šokiraju odmah; fermentiraju polako - dok užas ne postane neizbežan.

Poetski sažetak moje proze

Iza one guste šumske brade

počivaju dolovi „prazni”;

U njima s’ Nejasnim pale sveću

i u slavski kolač vradžbine meću.

Neka od ovih mesta možda ne postoje.

Neka nikada nisu nestala.