AVET

natprirodni horor / magle dalekih obala

~ 19 minuta čitanja

Prvi put priča objavljena u magazinu Iza uma V (2025), str. 185

Tokom Drugog svetskog rata, vojnik Vermahta, vozač kamiona, pokupi bugarskog vojnika. U vožnji ruralnim nedođijama juga Srbije, partizanska zaseda i onesposobljavanje kamiona će biti samo lagana uvertira pred užasom.

Bože me sačuvaj Balkana i užasa proživljenog u njemu! Niti sam mu tražio doći, ja, Osvald Krebs, pismeni seljak podno Švarcvalda.

Regrutovan sam i ujedno mobilisan u jesen '40, te ubrzo pridružen armiji napredujući preko Jugoslavije ka Grčkoj. Bio sam u jedinici koja je ipak celim ratom vršljala nemačkom okupacionom zonom Jugoslavije u službi vozača kamiona i lakših oklopnjaka. U tom volanu vozila, nalazio sam bekstvo i utehu od svakojakih ratnih zverstava.

Ja nisam hteo rat, prisilila me država da odem od uglednog imanja gde je za vreme rata doveden logoraš, poreklom iz Šumadije, kao radna snaga i koga ne mogu izbaciti ni sada iz glave. Potajno sam poštovao njegov stav, opisan očevim pismima, da ni reč nemačkog nije hteo naučiti iz inata, radeći kao neumorni vo po celi dan u nadi da će nekada biti vraćen svojima. Ipak, radovao sam se svakom pismu što beše dokaz da mu neće u toj ljutini pasti na pamet da pobije moje roditelje vilom i spali imanje. Vraćen je u logor sredinom rata i ubijen, proizvoljnošću neke SS budale od mog sunarodnika. Svoju zahvalnost sam mu posthumno upućivao kroz kasnije bezuspešne donacije njegovom ostatku porodice, ali je ona to mučki odbijala, kako su mi javljali iz humanitarne organizacije. Razumeo sam patnju tih ljudi, ali i čeličan ponos.

U svoj toj napetosti između brige za svoj život i brige za domom, gledao sam da što profesionalnije obavljam svoj zadatak vozača, kloneći se svake potencijalne prilike da sudelujem u strahotama rata. Nisam bio taj krvožedni tip.

U proleće '43 sam dobio zadatak da prevezem sa železničke stanice u Nišu pristigli eksploziv za rudnik i naoružanje Bugarima južnije od Nedićeve Srbije, kako su zvali protektorat Rajha. Bilo je nekog zastoja na pruzi između Niša i Leskovca, partizanska diverzija. Moj nadređeni je zahtevao vrhunsku zaštitu konvoja od tri kamiona. Oružje sa municijom, mahom MP-40, sam ja i ostali kamioni istovarili u Leskovcu, dok sam ja imao zadatak da svoj preostali tovar eksploziva prevezem do rudnika molibdena. Posao sam uradio rutinski, ali po povratku, bio sam lišen oklopne pratnje jer je ostala kao osiguranje eksploziva kod rudnika usled učestalih napada partizanskih skupina. Uveravali su me u rudniku da su banditi proterani na istok i da će otuda spremati nove napade na rudnik.

Vozio sam prazan kamion, u društvu bugarskog vojnika koji je iskoristio moj prevoz. Bugarin me nudio cigarom i pljoskom neke džibre, toliko jake da je vonjala celom kabinom kamiona. Pokazivao je na brda istočno od nas i pantomimom pokazivao opštenje, što sam shvatio da u nekoj nedođiji živi mučenica krupnih grudi, redovno silovana.

Negde na polovini puta između rudnika i Džepa, desila se zaseda od nekolicine partizana; iz prilične daljine pucaše na kamion teškim mitraljeskim naoružanjem. Morao sam napustiti izrešetani kamion nakon pola kilometara mučenja mašine probušenih guma i hladnjaka. Pucano je sa suvozačke strane, što je potvrdio i metak zariven u Milkovu butinu. Imali smo sreću da smo umakli napadačima dok su prilazili više minuta kamionu.

Bio je sumrak kada smo se sjurili sa puta niz padinu, noseći većim delom polusvesnog ali, srećom, mršavog Bugarina, izgubio je bio prilično krvi, ali i svoju pušku u tom haosu pod kišom metaka. Mora da smo se gegali više od pola sata dolovima kojima su odzvanjali urlici lisica, dok je svež aprilski vazduh parao naša zadihana pluća.

Stigli smo do potoka gde sam uočio neku vrstu šupe sa prozorom od rešetaka. Snažnim udarcima sam razvalio zaključana vrata što ih držaše zaključanim slabašna brava. Osvetljavajući diskretno svojom džepnom lampom, namena objekta mi nije bila isprva jasna, iako sam bio ubeđen da zbog blizine potoka mora da je bila vodenica. Šupa je imala dimenzije povećeg kioska, sadržeći par spljoštenih i poluraspadnutih slamarica, zarđale listove testera, kao i nekoliko duže nekorišćenih sekira i krampova. Mora da je ova koliba bila ostava i prenoćište za drvoseče ili bar graditelje puta od Džepa ka rudniku. Spustio sam otromboljenog i polusvesnog Milka na jednu od slamarica, podvezao mu ranu komadom odeće kako bih smanjio dodatni odliv krvi, napojio ga vodom sa potoka dok je hujao u svežoj i pomalo vetrovitoj noći, nakon čega je zapao u nesvest. Podupro sam razvaljena vrata krampovima i dodatno ih stegao pronađenim lancima.

Nagutao sam se halapljivo vode, legao na preostaloj slamarici, gledajući ka polumračnom rešetkastom prozoru što beše levo od vrata i pružao suženi pogled duž obale potoka. Stezao sam pištolj osluškujući eventualnu poteru za nama. Ništa se nije čulo osim huke potoka i uznemirujućeg grebanja grana o limeni krov šupe sa naletima sve jačeg vetra. Prenapregnuti živci i telo puno adrenalina su mi polako spustali tenziju. Hvatao me je umor, ali sam i dalje na mahove stezao pištolj znojavim dlanom.

Prošlo je preko dva sata i dalje su zvuk stvarali samo potok, granje i vetar. Bilo je suvo, tako da sam se uzdao u loše tumačenje tragova od strane progonitelja ukoliko su krenuli za nama i pratili naše vidljivije i povremene etape našeg kretanja po dubokoj šumskoj stelji. Odavno je trebalo da nam se približe, ako su opšte krenuli za nama. Možda smo ih i zavarali kada smo tridesetak metara jurnuli ka rudniku odakle smo se i kretali a onda se sjurili niz strmu ledinu u pravcu Džepa, dok je još Milkova ranjena noga imala snage.

Prošlo je tri i po sata i već sam ozbiljno odustajao od stražarenja. Duvao je snažan vetar donoseći oblake i gotovo totalnu tminu, najbolje ispoljenu u mračnoj šupi. Da se zaputim sam ili sa nesvesnim čovekom na ramenu po mraku ka Džepu sam odbacio, plašeći se priča iz rudnika o neretkim čoporima vukova ovih krajeva koje patroliraju do kasnog proleća. Pored toga, partizanski odredi vrše glavna kretanja noću, tako da ne želim još jedan susret.

U toku noći će patrola naći oštećen kamion i do jutra pojačati prisustvo naših snaga. Milko nije znao gotovo ni reč nemačkog, vozili smo se kao gluvonemi u kamionu, a pogotovo u nesvesti mi nije bio od nikakve pomoći. Osluškujući ga da stabilnije diše, odlučio sam da ću pomoć potražiti izjutra. Proverivši još jednom utvrđena vrata, zaspao sam od umora.

Naredni zapisani pasusi su na osnovu sećanja iz doživljene traume. Ne mogu sa sigurnošću da kažem da li sam se zaista probudio ili sanjao da sam se probudio, jer neka zapažanja su remećena neobjektivnom potporom, ali ću pokušati da opišem redosled događaja u šupi, u tom klupku iracionalnih priviđenja.

Bila je polovina noći, grubo sam procenio da sam spavao najviše dva sata. Otvorivši naglo oči, ugledao sam snažnu srebrnu svetlost sa prozora i povezao da mora da se mesečina probila iz onih gustih oblaka od sinoć. Samo, nisam imao utisak da sam bio u šupi. Iza mog zaglavlja je plamtela sveća, bio je zaista komad sveće koji nisam palio sinoć ne bi li privukao pažnju progoniteljima ako su nam za petama, ali njena svetlost nije osvetljavala zidove od crvotočnih dasaka šupe, već su se gušeći tonovi svetla sveće završavali prikazima kamenih zidova.

Nastupio je novi sloj gubitka svesti i u neko vreme sam se probudio zureći u mrkli mrak ćoška u šupi u kome kao da je nešto čučalo, možda nalik ljudskim obrisima čudne glave i jezivo mahnulo rukom, izraslinom, ne znam. Ugledavši to, stropoštao sam se u novi kraći gubitak svesti a onda nagli osećaj da je neko ko je polumrtav toliko budan da vas od te budnosti hvata jeza. Otvorio sam oči i ugledao Milka, pridignutog sa slamarice jako izbuljenih očiju i iskeženih zuba u nekim titrajima izraza lica između najgore ljudske pakosti, sažaljenja i straha. Opet su bile zidine od kamena i plamen sveće se lelujao u Milkovim zmijskom pogledu. Imao je neki životinjski stav kao da kreće da me ubije, ali kada sam uperio pištolj ka njemu, shvatio sam da toliko skoncentrisano ne bulji iskežen u mene, već u nešto što je kroz prozor.

Na izmenjenom oknu se video bljesak jake mesečine kao što sam prvobitno ugledao, prozor je bio veći nego šupin, neka beličasta zavesa je skrivala konture rešetaka i dalji vidik napolju. Prišao sam prozoru i kroz providnu belu zavesu razaznao da je ispred mene mesečinom obasjan zeleni travnjak ispred nekakvog kamenog zdanja antičke estetike i arhitekture ispred koga je upravo izlazila figura kakve žene u telesnom ogrtaču, sačinjen od istog materijala kao i zavese na prozoru kroz koji sam gledao. Izlazila je, preče nekako jezivo sporo ispuzavala, iz kamenog zdanja, čija tekstura zidina i oblik kamenih blokova od kojih je zidan su definitivno podsećali na kamene spomenike grobova kakve sam viđao Srbijom; neki hrapavi, oljušteni vremenom, dok neki sjajnog grčkog mermera. Figura je potom hodala elegantno, čiji su krajevi gotovo prozirne odeće lelujali na nešto mirnijem vetru od sinoć, dok je mesečina imala gotovo efekat studijskih reflektora, kakve sam imao prilike da vidim par puta. Svo vreme su prolazili pramičci magle, dok je ušima jezovito parao jedva čujni zvuk gomile ljudi u hropcu. Elegantan hod se nekako neprimetno, vešto sakriveno, polako u mom umu video kao mešavina izopačenog i hramljućeg, neprirodan čoveku. Telo je bilo okrenuto bočno ka nama i zurilo je nejasno tamo gde je moj um još uvek zadržao poziciju potoka u realnosti. Tada je Milko skočio ka prozoru, zadržavši onaj izraz ukočenosti. Krenuo je da pomera zavese i da viče nešto verovatno na bugarskom čega se ni ne sećam. Tada je moj um već bio sluđen da polubudan boravim unutar zidina gde nisam zaspao definitivno, ispred njih beše prizor koje moje stope nisu ostavile kada sam ušao i barikadirao vrata. Ali, kada se na Milkovu viku figura okrenula, moj um je doživeo impuls užasa od koga se i danas oporavljam. Figuru kao da nije isprva interesovalo gde smo mi i naše zurenje u nju, ali na Milkov povik se okrenulo lice - nalikovalo je više lešu u raspadanju nego mističnoj figuri od maločas. Stvorenje se okrenulo celim telom, počevši da ispušta izveštačene korake ka nama. Gegalo se nogama nalik pokretima nogu pauka, sa izraženom rupom od metka u slepoočnici dok se niz nekada belo i nepocepano platno odeće u predelu od genitalija do kolena nalazila odavno speknuta krv. Milko mi je oteo pištolj i počeo da puca ka spodobi. Kameni zidovi na mestu proboja su bili bušni kao da su od kartona. Pucao je u zid, pretpostavljajući da je spodoba na toj poziciji, pošto se više nije videla sa prozora.

Nakon kratkog prekida svesti, pogled mi je bio uprt ka nosaču zavese prozora, gde je stajala glava spodobe od maločas a zavese su se plele oko mene gušeći me uz pomoć ruku u fazi raspadanja. Tada je moj um prestao da funkcioniše na duže vreme, osluškujući u tom gašenju svesti pucnjeve preostalih metaka u šaržeru pištolja. Posle dvonedeljne kome, saznao sam da nemačka patrola je pri samom svitanju provalila dobro utvrđena vrata u koja je ispaljeno sedam metaka iz prisutnog pištolja Luger. Osmi metak je ispaljen u Milkove grudi u predelu srca od čega je smrtno stradao. Pištolj je nađen u njegovoj ruci, pored koga su me našli izbezumljenog u lokvi sopstvene povraćke i urina. Vojni lekar je konstatovao akutni i snažan napad šoka nejasnog porekla, sagledavajući izuzetnu vitalnost mog mladalačkog tela. Angažovanošću nadređenog čije ime neću reći, demobilisan sam i vraćen kući, iako sam bio na listi popune za Staljingrad. U izveštaju je glasilo da je Milko izvršio samoubistvo. Ja ne pamtim da sam pucao iz pištolja pre užasa.

Jugoslaviju sam naknadno i jedini put posetio u leto 1974. turistički, kako bih je i ikada posetio da nisam bio primoran naređenjem četrdesetih. Više mi je bila tranzitna zona na putu do Jonskog mora, iako sam godinama pre i kasnije letovao azurskom obalom. Prošao sam i u odlasku i u povratku pored Džepa, terajući sina da pojača gas na tom delu puta. Nisam se usudio krenuti naviše, ka brdima, čak ni u prisustvu porodice. Bio sam već starac u srednjim pedesetim kada sam se oženio i imao decu; dugo sam izbegavao žene posle one traume u šupi, pijući kilograme lekova za smirenje. U kasnijim godinama nakon aprilskog užasa, saznao sam da je desetak metara od šupe bila jaruga gde su bacani ubijeni za vreme bugarskih zverstava počinjenih 1917. godine. Milko je putem predaka definitivno imao vezu sa tim počivalištem nasilno ubijanih žrtava. Bio je premlad da to čini za vreme Velikog rata, možda njegov otac, deda, nisam istraživao i povezivao.

Balkanska krv ovde ključa vekovima. Narodi velike srodnosti se krvoločno međusobno istrebljuju, takmiče se ko će biti genocidniji, a onda do novog proključalog nagona za istrebljenjem stvaraju primirja, saveze, federacije, pevaju rodoljubive pesme, snimaju filmove poslednjih ratova, smišljaju zajednička jela kao državni brend, humorizuju zadremali šovinizam, dok im posreduju moćniji samo da izvuku što više koristi u tom prividnom, medijskom pacifizmu. Pući će i ova Jugoslavija, možda ne za moje vreme, jer znam od kakvih šavova je nasilno sjedinjena, ako i jeste. Jedan došljak poput mene je to video, s kamo li oni, zatucani mrenom šarenih medija — a kamoli oni, zatucani mrenom šarenih medija. Ovde se ljudi retko bave svojim životima, više tuđim i koliko je drugi uspeo. To su te iskre kojima kasnije počnu buktinje. Ne možete vampiru oblačiti familijarne kućne haljine cvetnih dezena, ružičaste pižame i očekivati da ga to odelo umiri, čini uljudnim i poznatim za našu psihu. Iskeziće vilicu u nekom trenutku, bolno i smrtno će vas ugristi. Grim je odavno isplašio generacije i generacije Evropljana jezivim prizorom krvoločnog vuka u bakinoj spavaćici. I niko nije shvatio pouke od malena. Čak ni mrtvi ne mogu da se toliko smire u svoj toj kipućoj genocidnosti bratskih naroda, delujući nevidljivim, osvetoljubivim silama kroz žive potomke nasumičnih gasilaca života što u ratnim zverstvima izleću u prvim redovima ratnog bezumlja. Kain do Kaina. Ako je Bog ikada i postojao, odavno je nestao, a mera čovekoljublja se ogleda u tome ko će koliko i kome da vrati u svireposti. Cinično je što ovo pišem, jer je moja država motivisala druge da se biju i grabe teritorije.

Nema Boga, svaki put to dokažemo kada posegnemo za nečijim životom, gradom, rekom, žitnim i naftnim poljem, vođeni iskonskom pakošću, pre bih rekao sebičnošću reptilskih predaka. Od Boga su nam ostali samo oltarni idoli kojima glumimo da smo bolji od dinosaurusa. Zanesemo se u humanosti tek kada potraje višedecenijski mir, ali nas i tada svirepi prestupi sitnih razmera podsete na naš beleg da ubijamo ili budemo ubijeni. Ipak, ima nečeg uzvišenijeg i nejasnijeg od puke organske manifestacije života. To nas je i zadesilo u šupi, ostavljajući jednu drugu vrstu belega, utisnutu u moje preživele gene što sam preneo jednim delom potomstvu a nauka za sada ne ume na najbolji način da to raščlani i pročita, kako mi je objašnjavao psihijatar ustanove gde sam se skoro pola decenije rehabilitovao.

Od tog Balkana sam i oboleo, unakazio me je da u svojoj primetnoj starosti podižem i preživljavam potomstvo. Tuđa avet prošlosti se prikazala i meni koji nije direktno ubio za celo vreme prokletog života! Jeste, odvozio sam streljačke vodove čiji su metkovi kosili živote, dotle ide moja krivica. Bar me je poštedela u šupi. To su ipak bili balkanski neraščišćeni računi, ja sam samo platio zdravljem prizor, jer mi tu nije bilo mesto.