Zabran

Weird fiction / ruralni horor / pseudo-dokumentaristički SF

~ 25 min čitanja

Prvi put priča je objavljena na sajtu Kratke priče.

„Postoje teritorije koje država ne koristi – jer su neukrotive.”

Na jugoistoku Krvnog Saveza Srpskih Despotija nalazi se Zabran, tzv. nedirana teritorija. Ograđena pustara, četiri metra visoka bodljikava žica pod naponom i stotine hiljada nagaznih mina. Kada mladi, ambiciozni ministar urbanizma pokuša da pokrene projekat izgradnje na ovom neiskorišćenom državnom zemljištu, zatvoreni vojno-naučni skup predočiće mu transkript koji menja sve što je znao o istoriji, državi i onome što vreba ispod površine tla.

Transkript isečka audio snimka, inventarisan pod brojem 764b u arhivi Državne zaštite nultog stepena

- Stotine kilometara kvadratnih? Staniša? Jebote! Ali ovo je da akcentujem i nagazim ga jedno četvrt minuta stojeći glasom, verglajući na njemu dok se krstim obema rukama. Zemljište prve i druge kategorije zabranjenog agro-eksploatisanja? Niko čak nije umeo ni ljudski šume da podigne u toj pustari i eksploatiše ih decenijama. Vekovima.

- Ima nešto šuma, ali se ne eksploatišu, tačno je to. Izražavajte se akademski, oko Vas su ipak doktori nauka. Ako ne poštujete titule, barem se upristojite, dame su na ovom skupu. Pregledom od strane Vaših očiju primetićete ih.

- Okeeej, stari kolega. Inače doktori najviše psuju. A ruda? Bor, molibden, olovo? Blizu su tu te poznate rudne žile? Prisutni, uvaženi doktori geolozi znaju. Litijum? Toliko je pusto na tom istoku da čak ni krateri od rudarenja neće nikom smetati.

- Čarnojevićev tajni dekret. Donesen 1689…

- Znam, znam. Ima status viši od Dušanovog zakonika, Miroslavljevog jevanđelja. Dekret koga su i komunisti usvojili kao dogmu s kojom se ne treba šaliti, a ovamo šatro raskrstili sa tradicijom i praznoverjem. Provukli ga kroz savezna veća i nastavili da Zabran drže ad acta. Ej, 1% teritorije države nam stoji neupotrebljeno, a to nisu krševi i stene.

- 0,792%, tačnije. Imate Vi i mnogo veće procente pod tresetištem, liticama i gudurama. Što se hvatate za Zabran?

- Pa zato, brate Srbine, što hoću da Jugoistočnu srpsku despotovinu oživim! Da taj Nebeograd oživi! Dovoljno se ispraznila, nikad ne naselila dovoljno. Bela kuga i emigracija, decenijama slušam! Po njenim palankama i kasabama više stabala drvoreda glavnih uličica nego ljudi na ulici u najprometnijem delu dana. Više čavki po banderama nego ljudi. Decenijama je takvo mrtvilo!

A Zabran? Zabran nudi svašta. To je nerođeni srpski Las Vegas! Putevi sa četiri jednosmerne trake ka Istanbulu, Atini, Solunu, Tirani. Zamislite! Čvorište! I dalje Turci voze besna kola ka domovini masovno, neće još niko da masovno leti, i dalje hiljade evropskih kampera jurca ovim putevima, istraživanja ukazuju na taj trend još par decenija. Poskupljuju avionske karte. Ej!

- Vidim da su Vam decenije poštapalica. Samo primećujem, uvaženi ministre.

- Pa? Jesam li ja kriv što su nam granični prelazi ka Bugarskoj preopterećeni čak i van letnjih sezona? Što čak ne postoji ni put kroz Zabran, već te jadne magistrale ga obilaze u nepotrebnom luku od šezdeset i četiri kilometara. Ej! Pa šta je bre taj Čarnojević našao tamo? Uranijum?

7.893 protivtenkovskih mina i 79.561 protivpešadijskih nagaznih mina po njemu. Prvo Nemci i Bugari, a potom JNA instalirala ukupno na tom području. Pa šta je bre to? Srpski Minesweeper! Ej bre! Bodljikava žica u visini 4 metra pod naponom iz pravca Suve Palanke. Tu su neka ogromna, polupana ogledala sa južne strane. Ne, ne! Nisu ono solarni paneli! Pa ne, bolje da damo Bugarima, Makedoncima, kao i onu trenutno okupiranu srpsku svetinju. Šta će nam to?

Ovo je zadnja šansa da podignemo to ruglo države, tu, tu, srpsku Tungusku, to mesto gde su mogli 'ladno da snimaju Stalkera, ali ako imaju mape minskih polja. I još te mine okidaju povremeno, prepadajući Suvopalančane. Vojska, šatro, vežba li vežba tamo! A?

Ljudi, okupio sam vas da vas prosvetlim, da tu podignemo grad sa obećavajućim saobraćajnim, turističkim, agrarnim i industrijskim potencijalom, ogromnim aerodromom koji će povući nazad svo ono stanovništvo južnih srpskih despotija koje tone u onim savsko-dunavskim močvarama. Zabran je idealno čvorište između Bugarske, Grčke, Albanije, Zelene transverzale.

To je biserna ogrlica koju ne nosi madmoazel Servija, taj večiti savez srpskih despotija, odbacila je i okovala minama i visokonaponskom bodljikavom žicom. Toliko je okolno stanovništvo nakađeno prećutnim legendama da čak ni drvokradice sa detektorom mina ne zalaze da sobale koji komad preraslog bora i masno ga prodaju.

- Mališa, ako si dovoljno skakao, poslušaj ovog starca sada! Nisi nas ti okupio, već smo te primili da prisustvuješ delimično i čuješ ono što treba da čuješ. Vidim da si čuo o Čarnojevićevom dekretu samo toliko kada si ga pročitao u formi snažne državne šape koja se spustila na projekte tvog srbendskog Las Vegasa.

Da li znaš da postoje bića, postoje, egzistiraju materijalno, koja mogu da osete frekvenciju bubnjanja tvog srca dok se zamara pešačeći tvojim telom? E, to tvoje, moje, nama nečujno srce im proizvede takvu buku, takvu atrakciju da u hordama iskaču mnogo dublje od tih ukopanih mina i kidišu na njega.

Zašto je Čarnojević postavio taj dekret, visoko poštovan i dan-danas? Pa zato što je decembra 1789. zagazio u Zabran sa srpskim življem južno od Skoplja, da skrate ka Šumadiji! Ne on lično, ali njegov savremenik Vranić bio je predvodnik kolone. Vranićev dekret je pravilno, po originalnom spisu. Od oko tri i po hiljade ratno i radno sposobnih muškaraca, staraca, žena i dece. Kroz Zabran. Svi! Preživelo ih je jedva devet stotina. Čarnojevićev dekret je nedostupan javnosti, ali kulise koje ga čine nedostupnim su solidno savladive za neka ministarstva. Za ljude koji ulivaju poverenje.

- Da, a ja verovatno ne ulivam poverenje. Čekajte, profesore Vujeviću, zar hoćete da kažete da nekakvi vampiri žive u Zabranu!? Karakondžule? U 21. veku mi verujemo u mitove nekakvog Pere iz Kisiljeva, Čede vampira iz okoline Vranja? Ja sam gledao neke klipove, ali ono je smešno i neumesno. Ovo je prilika da kraj podignemo…

- Vi opet skakućete, mladi kolega po akademskom rangu! Vi ne znate za slučaj JNA iz '63.?

- Prosvetlite me, kad Vas toliko molim, mnogo, mnogo stariji kolega!

- Doktorka Mitrović… Dodajte mi tu pikslu, molim Vas! Hvala. Dakle, sredinom dvadesetog veka, u još uvek gladnoj i opustošenoj posleratnoj zemlji postojali su isti takvi vizionari poput Vas, mladi kolega. Hteli su od istočnog komada Zabrana, na nekih par stotina hektara, da prave ogroman mešoviti agrokombinat koji će proizvoditi tone i tone mesa i mleka, kao i hiljade jaja na dnevnom nivou. Komunistička zelena revolucija! Država je bila gladna i sirota, odrastao sam tada, svedok sam te nemaštine.

Elem, država je platila tada zavidne dnevnice dobrovoljcima iz civilnog sveta da prokrče drvenasto i žbunasto rastinje, istovremeno napredujući vojnom mehanizacijom iz pravca Suve Palanke. Nestankom osmoro unajmljenih civila i šestoro vojnih inženjera je stopirano krčenje Zabrana. Tih dana su pogazili Čarnojevićev tajni dekret. Vrh je tražio stručnu istragu.

Oformljena je petnaestočlana ekspedicija pod snažnom zaštitom vojske i milicije. Među tim ekspedicionarima našlo se i moje ime, uleteo sam u taj tim u totalnom neznanju, vrbovavši me sa fakulteta. Bilo mi je 24, gladan, jadan i tek diplomirao. Podigli smo kamp „Zabran I” pošto je vojna inženjerija razminirala bugarsko-nemačka miniranja, taj nepuni hektar oko pet šatora od kojih su dva bila naučno-ekspediciona, a tri za zbrinjavanje vojnog garnizona.

Radili smo iskopavanja, moj mladi kolega, tačnije, kopali do prvih podzemnih jama i tunela, došavši do zaključka da je istočni Zabran gust lavirint podzemnih tunela napravljenih primitivnim načinom kopanja. S mukom i krajnjim naporom uhvatili smo čeličnim mrežama dvoje stanovnika tog lavirinta, pošto su preklali troje starijih vojnika diverzantskog iskustva pred mojim očima.

Ne znam koliko poznajete morfologiju mitoloških bića, ali ću vam govoriti imena poput gula, čume, vampira, vukodlaka, drekavca, zombija. Jedan primerak je potpuno disektovan u našoj poljskoj laboratoriji pod šatorom i ta raskomadana tkiva su pokazivalva vitalnost i izuzetnu dinamičnost satima, tako da smo ih morali držati u metalnim kutijama obmotanim lancima ili ih zalivati sumpornom, hlorovodoničnom kiselinom u posudama kako bi mirovali, iako do razgradnje nije dolazilo. Sekli smo vidijumskom bušilicom njihove ruke, noge, glave, torzo, jedva.

Mogu vam pustiti taj dokumentovani snimak u trajanju dvadeset sedam i po minuta, pod uslovom da samo vaše oči zadrže to što su videle, inače beloga dana videti nećete. Ipak neću, trebaće Vam oči. Ona druga uhvaćena spodoba, zatvorena u metalnom kavezu teškom skoro pola tone, skakala je i pomerala ga kao da je u ogromnoj kutiji šibica od kartona, te smo morali ankerima da usidrimo kavez, čekajući specijalno vozilo da ga transportuje do biološkog instituta.

Kamion se činio nebezbednim, ne postoji sedativ ili način da se ta čudovišta umire više sati. Mogli smo da angažujemo helikopter, ali je postojao rizik da se to ne otkači i završi negde pri transportu. U tom mozganju šta činiti, desila se ta noć. 17. 5. 1963. Pogledajte! To mi piše na ovoj tetoviranoj nadlaktici. To je moj drugi rođendan!

Prisebnošću iskusnih vojnika, spašena je polovina naučne ekspedicije iz šatora koje su slamale horde iz podzemnih jama. Gamad je prokopala tunele ispod šatora za nepuna 4 dana našeg boravka. Prethodna geosondiranja nisu pronašla nikakve šupljine u tlu ispod nas. Uspeli smo da pokupimo par metalnih sanduka upletenih lancima gde su raskomadana tkiva neprestano skakala. Primerak iz kaveza je oslobođen čoporom njegovih sunarodnika, kandžama i vilicama su pocepali debeli metalni lim kao da je od šperploče.

Ti komadi tela se i dan-danas mrdaju na biološkom institutu, mladi kolega, zalivana kiselinama. Kiša raznokonvencionalnih metkova iz vojničkih rafala na pomahnitalu hordu krvopija je delovala kao da su ih naši vojnici kamenovali. Dinamit je napravio dovoljno vremena odstupnice da uteknemo u 6 vojnih kamiona. Horde se nisu spuštale ka Suvoj Palanci za nama.

Postoji nešto! Nešto što poštuju, plaše ga se ili ih naprosto inhibira na molekularnom ili pak frekvencijskom nivou. Kao kada bežične slušalice udaljavate od baze i one gube funkciju, ili brusilicom sečete i brusite do razdaljine od utičnice koju vam njen kabal dozvoljava. Neki jebeni magnet pod zemljom ih drži na okupu! Obilićev kamen je zadnja tačka do koje dolaze ka istoku. Ne odlaze nikud ni ka severu, zapadu, jugu.

Kasnijim merenjima smo utvrdili slabiji mineralni sastav van podzemnih lavirinata. Njih definitivno napaja nekakav mineral! Na biološkom institutu je primećen snažan mineralni sastav svih tkiva što smo tog maja uzorkovali. Kosti i mišići su im puni metala, zato ih metali ne zadržavaju. Obožavaju hemoglobin! Mada, krv im nije primarna hrana. Samo su nenormalno teritorijalni!

Godinama se ćutalo i nije delovalo, sam Tito je stavio veto, jer je to remetilo njegovo frankenštajnsko bratstvo i jedinstvo dok je šetao kohibu po belome svetu i jahao cure u sklopu hotelskih rum-servisa. Ta, ta, ta zabluda Karađorđevićevog jugoslovenstva. Danju je JNA ređala na stotine mina po Zabranu.

Spremala se još jedna ekspedicija '87, logistički, tehnički i strateški mnogo, mnogo snažnija od poslednje i jedine. Naučnici su pokušavali da urazume raspadajuću armiju. Ali zemlja je tonula u rasulo, krizu, inflaciju, sama JNA se cepala. Neko iz vlasti je izračunao da nije trenutak, rasterao usijane naučnike sa naših vodećih instituta. Umesto toga, država je nabavila na stotine teških sovjetskih bombi i bombardovala oko 46% jugoistočne teritorije Zabrana, mahom ka njegovom središtu. Da ne bude malo vatrometa, VBR-ovima su orali i po severozapadu.

U narodu i medijima je Zabran bio vojni poligon. „Tam' živiv silni vuci i država ne dava da lovimo jer stalno vežbav vojnici. Al' nešta ima tam'.” – citirao sam prosečnu misao lovca sa tih područja. Samo su davno pokojne babe vračare znale pravu tajnu Zabrana. Znaju i okolni manastiri, ali mudro ćute. Kakve sam samo dobro skrivene zapise o Zabranu našao tek u njima.

Urlao sam pred ministrima i vojnim zapovednicima osamdesetih da bombe nisu rešenje, da država treba dosta da uloži u srpski „Park iz doba Jure”, gde je ovo Jura samo figurativno, ipak je ovo poteklo iz Miocena. Boleo ih je… nos! Izvinite dame!

Predlagao sam da bušimo tunel iz pravca Loma, najbliže je. Jeste, mnogo para treba, stene su nenormalno tvrde, daleko je, ali da nekako priđemo i potražimo taj magnet, to već što ih okuplja. Da tražimo zajmove. Niko me nije slušao. Gledali su samo da što pre opljačkaju tonuću državu, finansirajući tek elitnu brigadu i sredstva za ogradu, finansiranu još od šezdesetih.

Pošto pokazuju umerenu heliofobnost, postavljana su eksperimentalna ogledala sa snažnim reflektorima i usmeravana ka otvorima na površini njihovih podzemnih lavirinata. Budžet za neostvareni projekat „Zabran II” su aparatčiki podelili na primorske vile, stotine vikendica, besne automobile, egzotična putovanja, prostitutke, školovanje porodica, izdržavanje svoje vanbračne dece i privatne porodične fabrike. Čak su mi pretili i zatvorom, ali i smrću ako svoj revolt oglasim u javnosti.

Devedesetih je Zabran bio atrakcija u rangu Černobilja, glavna tema petparačkih, okultističkih i astroloških časopisa, iako niko nije imao tačnu sliku o pravom užasu u njemu. Grupice su išle da se mole kod Obilićevog kamena da ih Zabranci štite od mračnih zapadnjačkih sila. Danas nikoga ne zanima. Ko još piše o vukojebini? Čak i da neko počne u ovoj eri digitalnog otpada što cirkuliše društvenim mrežama, sankcionišemo jakom cenzurom. Ako još nešto funkcioniše u ovoj državi, to je čuvanje tajne Zabrana.

Jeste, desi se propust oko dotrajalih deonica ograde, u Zabran ilegalno ulaze mladi da se opijaju, roštiljaju, drogiraju ili orgijaju. Zapadni bedemi Lomova su pod slabom zaštitom, potcenili smo njihove ne baš nepristupačne padine. Strani turisti se vrzmaju, snimaju dokumentarce, futaže. Patrole nulte državne zaštite sprečavaju, oduzimaju snimke, traže nestale, patolozi i forenzičari sakupljaju i analiziraju rasparčane, isceđene i sasušene leševe.

Premda smo nezvanično okupirani, čujem potmule glasine od naših visokih zvaničnika da NATO planira veliku ekspediciju. Ha! Detaljno proučavaju izveštaje iz '63 i nacrte '87. Neko im je dao, posravši se time na Čarnojevićev dekret, kao i mi '63, priznajem. Majku mu, uvek neko mora debelo da izda! I? Šta? Pokrenuće kopnenu ofanzivu na Zabran, pošto vazdušna nije bila učinkovita pre gotovo pola veka? Srediće silnu hordu svojim kozmetički nalickanim vojnim igračkama? Nacionalna garda će da utrči pred kraj holivudskog nam filma i reši zajebanu stvar?

Čak je i Hrebeljanović znao da jedan deo turske vojske namami kroz Zabran. Zato je Kosovski boj bio tek 1389. Kažu spisi, oklevali Turci godinama da udare, preplašeni zabranskim vampirima. Okultisti i kriptobiolozi ih klasifikuju kao genetsku mešavinu ljudi, vampira i vukodlaka. Vukopije, vukopiri, vampdlak, čuo sam i takav naziv u njihovim hermetičkim krugovima.

Što se nisu okupatori toliko otimali za Zabran kao Vi? Gde je izveštaj bugarsko-nemačke brigade iz '44? Gde je ta brigada? Nemačka i Bugarska i danas vode ta vojna i naučna lica kao nestala.

Tako da, mladi kolega Gojko, zidajte svoj Skadar, svoj srpski Las Vegas na nekom drugom mestu, u Zabranu nema ljudskosti, demokratije, evolucije. Tamo je sve stalo pre prvih plemenskih zajednica ljudi celokupnog Balkana. Lepenski Vir se rodio mnogo kasnije.

Doktor Gerasimović, moj stari prijatelj, nekih desetak sati pre nego što će užasno biti preklan čeljustima jednog Zabranca pred mojim očima '63, usmeno je izneo teoriju da primetno povećana geomagnetna aktivnost na teritorijama Zabrana dovodi na zaključak da je ispod samog Zabrana ogroman asteroid koji je svojim mineralnim sastavom promenio morfologiju, anatomiju, fiziologiju i ponašanje zatečenih sisara u okolini udara asteroida, verovatno ostvarivši najsnažniju vezu sa najkompleksnijim nervnim tkivima u dometu svog delovanja, ka tendenciji povećane karnivornosti, heliofobnosti, ne dajući ovim spodobama da podležu uobičajenim evolutivnim promenama već hiljadama godina. Nisu to samo obuzeti miocenski preci vukova, ti post-mezozojski potomci reptila, nekakvom silom. Ono su himere! U Zabrancima ima i delova prvih dvonožaca.

Ne samo sisari, već su i uzorkovane vegetacije, crvi, ptice i insekti sa tog područja spektrometrijski čudni. Ptice iz Zabrana nikuda ne lete, a nisu sve stanarice. Što uđe u Zabran i preživi, zauvek ostaje. Tamo je i Vranićeva kolona stala, pojedena, možda čak i konvertovana u tkiva u kojima nema razuma. Ništa ne znamo!

Ta Gerasimovićeva teorija mi se snažno vezala, te sam je pisano razradio na osnovu dodatnih spektrometrijskih merenja i sondiranja tla, čak sam ruskim vezama uradio satelitske analize Zabrana, konsultujući se sa naučnim imenima čitavog Balkana, univerziteta u Arkamu i nekih sibirskih instituta, ali ćete je pročitati verovatno pošto je država otvori javnosti, ja to neću sigurno dočekati za još koju godinu života. Ja sam naučnik, okoreli evolucionista, teološki koncept utelovljene sile Pakla u Zabranu mi nije, da uprostim, mentalno svarljiv.

- Vi to ozbiljno?

- Najozbiljnije, mladi kolega. Pokušan je pakt sa hordama Zabrana. Nezvanično je knez Lazar, uoči Kosovskog boja, pokušao diplomatiju s njima, u nadi da će naći starešinu te horde ekstremno izražene teritorijalnosti. Uglavnom, prema spisima, čiju lokaciju vam ne mogu odati, taj diplomatski kor kneza Lazara se nikada nije vratio iz Zabrana. Lazar je pobesneo, uspevši samo da usmeri deo turske vojske na Zabran. Navukao ih svojim izvidnicama da čak i podignu bivake i zanoće u Zabranu.

Postoje i manastirski spisi da je Dušan Silni pokušao uništenje populacije Zabrana pa je, doživevši katastrofalan poraz, na neki način konzervirao ovo područje, sklanjajući stanovništvo u njegovoj neposrednoj blizini. Suva Palanka je podignuta na temeljima jakog vojnog logora. Nemci i Bugari su se opekli prilikom upada jedne mešovite brigade u ovaj rejon goneći lokalne partizane; i dan-danas možete naći olupine oklopnih vozila i po koji zarđali šlem Vermahta.

Nadam se da sam bio jasan, mladi kolega. Ako mi ne verujete, predlažem Vam kampovanje na jugozapadu Zabrana, pristupačan je i manje zasut bombama. Ali, pre kampovanja obavezno napišite testament. Nadam se da je ovaj tajni skup završen. Razmislite svi o nemirnim delovima tela na bioločkom institutu pre nego što nešto lanete u medijima. Jer, koliko god da smo okupirani i propali, naše tajne službe su tu i uvek misle na vas kad god ste vi opterećeni Zabranom.

Videćete, pre ili kasnije, ovi belosvetski teroristi, prekookeanski hegemoni ima da napadnu Zabran. Hameri, abramsi, apači, avijacija, sateliti. Ima da rokaju krstaricama iz našeg Drača po Zabranu. Šta? Mobilisaće tuđe vojske porobljenih zemalja da ih pokolju vampdlaci? Tako oni rade. Na kraju će pomisliti da roknu jednu lokalnu nuklearku, ali neće još, ne dok ne iscede svu rudu sa Kosova.

Samo, na radiološkom sektoru instituta se ta tkiva i dalje mrdaju, okružena jakim dozama uranijuma, mladi kolega. Da li smo i to izdali NATO okupatoru? Mladi kolega, ministre naš, zaboravite taj projekat u glavi i ohladite glave upaljenim umovima nadležnog Vam ministarstva. Ali ovu priču zaboravite, ako Vam je život mio. Zabran je ničiji! Nismo mu tehnološki dorasli.

Sastanak je za Vas završen, mladi ministre. Napustite ovaj skup, rečeno Vam je dovoljno! I, pamet u glavu ako želite da potrajete.

(pauza)

- Doktorka Ivanišević, ukratko, kako teku genetska istraživanja na uzorcima sa Instituta?

- U toku je završna faza sekvencioniranja zabranskog genoma, ovaj skup je ranije upoznat da želimo izdvojiti samo gene što grade anatomiju njihovog metaliziranog skeleta, mineralizovanih mišića i njihovog srca hiper-sistolnih mogućnosti. Usled daljine Instituta od Zabrana, aktivnost disektovanih organa je oslabila tako da smo, uz dodatnu pomoć elektrošoka, konačno uspeli da uzorkujemo gene pre više od godinu dana.

Podsećam, nervni sistem mora ostati ljudski. Razuman! Krvotok će u prvim fazama embriona odgovoriti snabdevanju organizma, iako smo u pogledu ishrane takve titansko-mineralne muskulature skeptični, za sada radimo modele i simulacije Perunom koje obećavaju minimum efikasnosti. Perun nam mnogo pomaže, neprestano uči, otkriva nove algoritme i daje nam revolucionarna rešenja. Imamo dobrovoljne majke donore jajnih ćelija. Genetska kompatibilnost humanog genoma i Zabranca je 82%.

Plan A je da implantiramo zabranski genom u spermoidne kapsule, to počinjemo u januaru ukoliko sekvencioniranje i ekstrakcija ciljanih gena bude završena do novembra. Te kapsule ćemo ispaliti u jajnu ćeliju i simulirati oplođenje uz minimalno potrebnu količinu muškog humanog genoma, prema simulacijama Peruna. Iskreno, kao iskusni genetičar, ne mogu baš u svemu da ispratim Peruna. Prevazilazi naša znanja u nekim segmentima.

- Da, da, imamo poverenja u Peruna. Moje implantirano bioničko levo oko bez ljudske asistencije je tek malo predvorje dokaza da je Perun dorastao genetičkom inženjeringu. Svevid 2025 je lično merio njegov IQ mesecima, još tada je bio 290 prema Bine-Simonovoj skali. Nastavite.

- Plan B je da na nivou normalnog ljudskog zigota nano-prstima izmenimo ciljane setove humanih gena muskulature, skeleta i srca zabranskim, ali za to čekamo dopunu inventara iz Rusije. Hibridizacija bi trebala otpočeti u maju, ako sve teče po planu. Naravno, sve ovo je in vitro, ne smemo se igrati ženskim utrobama dobrovoljnih surogat-majki.

Proračuni Peruna su da fetus tih nemani može biti težak preko dvadeset i tri kilograma usled rapidne muskulacije i okoštavanja tokom prenatalne ontogenije. Prilikom embrionalizacije ćemo ta tkiva napajati infuzionim rastvorima stena iz dubokih zabranskih bušotina, jer su one ključni sastav kostiju i muskulature Zabranjana.

- Dovoljno je! Hvala, doktorka. Ako NATO može da pravi eksperimentalne uber-soldate, Rusija i Kina kiborge, možemo i mi razumne srpske vojnike zabranske snage. Pojčajte dodatno obezbeđenje Instituta! Pukovnik Branković već radi na tome sa vojne strane. Nikakva curenja informacija, zakon o egzekuciji je usvojen, podsećam sve.

Perun drži sve pod budnim okom, ponekad se pitam da li je njegovih 49% asistencije u donošenju odluka nedovoljno. Obaveštavajte me, doktorka, o istraživanju preko kripto-mejla! Sastanak je završen, dame i gospodo.

Kraj transkripta.

O priči:

Zabran istražuje mračnu granicu između državnih tajni, kriptobiološkog užasa i neukrotive teritorije. Priča kombinuje elemente ruralnog horora, pseudo-dokumentarističkog SF-a i weird fiction fantastike.