ČLAN BIBLIOTEKE
weird fikcija / slipstream / kosmički horor / new weird
Bibliotekar ulazi u trag misterioznom čitaocu čija je neobičnost da iznajmljuje gomilu knjiga i vraća ih prebrzo. Istraga će ga odvesti do bizarne scene, gde motiv iznajmljivanja knjiga nije klasično čitanje. Dodatno opterećuje i pitanje ko koga istražuje.
Prvi put je iznajmio šest knjiga, sutradan ih vratio, uzevši novi set od čak devet knjiga. Tog dana nisam bio na poslu zbog kontrole pulmologa u Nišu. Kašalj mi liči na obrušavanje stena u kamenolomu.
Tiosav Komušaljkić. Kakvo mu je to prezime? Komušaljka je mašina za skidanje omotača sa kukuruza, tzv. komušine. Kao da mu je neko generisao prezime. Odakle li je dobauljao? Doselio se nedavno. Mala varoš, svi ljudi se bezmalo poznaju, a kamoli članovi biblioteke u kojoj knjige uzimaju mahom dokoni penzioneri, poneka gospođa, odgovorniji đaci jedine srednje škole ili retki student priviri da potraži stručnu knjigu, dok sprema ispite od kuće, došavši iz velegrada na božićne ili uskršnje ferije kod roditelja što ga obasipaju hranom.
Šta taj čovek radi sa tolikim knjigama za nepuna 24 sata? Oko 3000 stranica ne može pročitati za dan, koliko u proseku dnevno pokupi iz biblioteke i sutradan vrati. Nema šanse nikakvom tehnikom čitanja. Ma kakav Buzan! Ne ide to tako. Za to vreme treba i spavati bar par sati, ići u kupovinu, spremiti obrok, raditi nešto što iziskuje korišćenje ruku i poglede van knjige. Možda ima i porodicu, treba vremenski i prostorno preživeti potomstvo. Raspitao sam se, radi u reciklažnom centru na periferiji Suve Palanke, u industrijskoj zoni pored varoškog groblja. Samo tamo izgubi osam sata! Morao sam, nedeljama mi je čudan, opsesivno uzimanje knjiga mi je skrenulo pažnju nekoliko dana pošto se učlanio. Videh ga gde gura ogromna kolica naslaganog kartona unutar fabričkog prostora. Ispričao sam supruzi njegovu obuzetost da uzme bezmalo četvrt kubika knjiga i vrati za jedan dan. Reče mi da sam previše dokon, aludirajući na svoje administrativne poslove od kojih ne diže glavu.
Kolege u biblioteci su imali sličnu dozu čuđenja poput moje, ali izgleda samo onda kada bih im ja skrenuo pažnju. Pojedini su bili zauzeti prepričavanjima aktuelnih palanačkih političkih afera, finansijskih pronevera, preljuba, dok su drugi mislili na svoje porodične i zdravstvene probleme, doživljavajući dolazak na posao kao kaznu od Boga. Očigledno je bilo da sam bio najdokoniji u istraživanju Tiosavljevog literarnog apetita. Njegovo uzimanje literarne mase me je zabavljalo, zabrinjavalo i zbunjivalo. Pošto je reciklažni centar radio isključivo prepodne, popodne je dolazio u Narodnu biblioteku "Milovan Glišić".
Šta je čitao? Mislim da njegov um nije imao žanrovsku katalogizaciju dostupne literarne građe biblioteke gde sam radio. Bukvalno je išao kroz rafove knjiga, azbučno poređanih po prezimenima autora u okviru književnosti određene države, dekorativnim natpisom naglašene. Da smo na ulazu pozajmnog odeljenja imali kolica kakva se koriste u većim samoposlugama, bukvalno bi ih pokupio i ubacivao u njih knjige sa rafova, kao da ubacuje šećer, zejtin, brašno, kafu, čokoladu. Na kartoteci bi doneo Stendala, Foknera, Kafku, Igoa, Ostinovu, Poa, Dučića, Šeli ili neku od familije Bronte. Drugi put bi to bili Zola, Tagore, Vulfova, Turgenjev, Tolstoj, Melvil, Ibsen, Bajron, Majakovski. Literarna papazjanija, preuzeta danas, vraćena sutradan. Čak sam i bio u neverici da za vikend može sve pročitati, čekajući ponedeljak da proradi biblioteka i uzme druga štiva.
Krišom sam istraživao kako pretražuje i vrši odabir knjiga. Hodao bi polako između petorednih rafova koji su nadvisivali njegovo relativno nisko telo. Njušio bi raširenih nozdrva i ciljane knjige odmah hvatao svojim zdepastim ručicama, stavljao pod pazuh, nastavljajući dalji literarni lov. Neki miris ga je privlačio, sakriven među sklopljenim stranicama. Miris ustajalog papira? Hvatao je mirise i iz najvišeg reda, poskočivši da dohvati knjigu ako ga privuče.
Na njegovom telu omanjeg rasta sve je bilo kratko. Kratke ruke, kratke noge, tek da obave neki posao u blizini izuzetno krupnog donjeg dela glave. Da, predeo oko četvrtastih vilica je posmatraču mamio fokus kad god bi se našao u nečijem vidokrugu. Obrazi su mu bili podbuli, nekako atipično izduženi za fizionomiju takvog zdepastog tela. Kao da je u usnoj duplji imao gomilu natečenog tkiva što se naslućivalo prilikom izgovaranja potmulih, neophodnih reči prilikom preuzimanja ili vraćanja knjiga.
Vraćene knjige su bile mestimično vlažne. Zapravo, kao da su tretirane nekom gustom tečnošću koja se osušila pa su pojedine stranice imale karakteristične talase na ivicama. Pomislio sam na ekstremnu vlagu u njegovom prebivalištu. Ipak, iznajmljene knjige nisu imale ozbiljnije naznake nečega što bibliotekarski propisi definišu kao oštećenje.
Kozište, naselje na istoku Suve Palanke, prijavio je kao svoju adresu prilikom učlanjivanja u biblioteku. Ulica Udarnička 14, tačnije. Bio je to drum iz varoši ka brdskim, šumovitim selima, sastavljen od okolnih mozaika nekoliko posleratnih petospratnica iz ranog komunizma, desetina starih ali relativno stamenih straćara, zidanih mahom negde oko Velikog rata, i niza ledina i lugova što su se približavali močvarnoj periferiji Južne Morave ka jugu. Upravo je u jednoj od tih niskih straćara bio smešten, budući da sam znao da su višespratnice bile pod brojevima 8, 10, 7 i 9 u Udarničkoj. Osim zgrada, Kozište je zvrjalo poluprazno, ispunjeno tek odumirućim starcima čije se potomstvo odselilo ka severnim gradovima u onim kućama gde nije bilo masivnih katanaca ili su iznajmljivane po skromnim kirijama od strane vlasnika, vlasničkih rođaka iz naseljenijeg dela palanke.
U jednoj od tih straćara se smestio ovaj ekstremni iznajmljivač knjiga. Video sam ga, tog decembarskog sumraka, kako sa gomilom knjiga i nešto hrane ulazi u maleno dvorište broja 14, dok sam ulazio u devetku na trećem spratu, povodom preslave Nikoljdana kod prijatelja. Nije bilo prilike da za stolom pitam u vezi sa relativno novim stanarom u ulici a da to bude kulturno. Još bih dobio pridiku od svoje prgave žene da sam opterećen tim čovekom, što bi verovatno proizvelo prećutnu sprdnju prisutnih za slavskim stolom na moj račun.
Kraj mog kafanskog stola, od pijanog društva okupljenih radnika reciklažnog centra sam saznao da ga zovu Temerutin, ali i drug Klasurka. Neki su ga zvali Njuškalo, jer je ponekad krišom njuškao brave, ručke kolica ili drške alata. Onda su opisali scenu gde su ga videli sa knjigama i to ismejali kao da je utrčao go među svetinom na ulici. Niko ništa detaljnije nije mogao reći o njemu. Ćutao je, jeo na pauzi, kidajući i gutajući ogromne komade. Radio je svoj posao. Šef ga je hvalio, bio je uzoran radnik u reciklarnici.
Prođoše novogodišnji i božićni praznici. U lokalnim novinama sam pročitao da je zbog jake hladnoće i problema sa elektrosnabdevanjem reciklažni centar na prinudnom odmoru do kraja januara. Ova vest se odmah ogledala na stolu kartoteke. Po petnaestak knjiga je uzimao i vraćao svakodnevno. Bukvalno je uzimao koliko bi malenim telom mogao da odnese do svoje straćare, nekih dva kilometra od biblioteke. Uzimao je čitanije naslove, ali i skrajnute knjige sa kojih se podizalo velo višedecenijske prašine.
Počeo sam da oguglavam na njegova enormna i svakodnevna iznajmljivanja knjiga. A onda se desila ta stvar, njegova nesmotrenost. Ili namera? 23. januara je iznajmio novi set knjiga prepodne. Dolazeći tog četvrtka u popodnevnu smenu, koleginica iz prepodnevne smene mi je užurbano u odlasku dobacila da je onaj čudak zaboravio novčanik. Rekla je da se vrzmao oko stola, tražio karticu za upis knjiga (po jedanaesti put otvorenu novu) po džepovima, novčaniku. Na kraju je užurbano pokupio novo brdo knjiga. Novčanik mu je pronašla ispod stola kartoteke kada je prilično zamakao.
Iako će sutra doći i uzeti novi set knjiga, ova jedinstvena prilika da ga posetim pod firmom vraćanja novčanika, a zapravo vidim kako on to koristi iznajmljene knjige, mi je burgijala um. Smenu sam izdržao kao zatvoreni tigar u kavezu, vrzmajući se nervozno pustom bibliotekom, pružajući službenu ljubaznost nekoj hrabroj babi da po ciči zimi dođe i iznajmi delo Ane Ahmatove. Danas je pokupio Stendala, Stokera, Flobera, Šantića, Nabokova, Irvinga, Hotorna, Dimu i više dela Igoa. Jadnike i Madam Bovari je više puta uzimao. Ništa novo nisam saznao iz njegovog novčanika, krišom ga pretresavši.
Izašao sam neki minut ranije iz biblioteke i zapalio po ko zna koji put cigaru u tom danu. Mora da je bilo oko minus pet Celzijusa. Tiho, ledeno veče. Ulična rasveta je žmirkala, ugušena dimom iz domaćinstava. Pseta su ulicom razvlačila mastan karton iz kontejnera. Životinjski izmet se caklio pod mrazom na ivičnjacima, na mestimičnim gomilicama. Flaše i prazni fišeci ispred nedalekog bioskopa su ležali po trotoaru. Palanka je bila nikad praznija i nikada prljavija. Šta li recikliraju?
Hodao sam brzo ka Udarničkoj, ali me je plitak dah od jakih cigara umarao. Zabrađeni taksista Jova je dežurao ispred Doma Zdravlja u svom belom, natrulom mercedesu. Pajtosi će me čekati u kafani za nekih sat vremena sa rizlingom, sifonom, pilećim krilcima, kutijom domina ili špilom karata za tablić. Samo četvrtkom uveče sam odlazio u kafanu sa starim društvom koje se sve više gomilalo pod ilovačom palanačkog groblja.
Uđoh u topli taksi i uputih ga ka Udarničkoj. Beli natpis "18 Udarnička" na limenoj teget pozadini je rđavio pod čkiljavom svetlošću ulične lampe, prikovan za pročelje kuće u koju verovatno godinama niko nije kročio. Rekoh mu da stane tu i čeka. Vratih se par kućnih placeva unazad, pred visokim tarabama, optočenim svetlucajućim, srebrnim injem. Iz trošnog odžaka kućerka je kuljao dim od jake vatre, padajući u slojevima po krovu. Kroz mrazom našarana stakla prozora i tanke, neoprane zavese je žmirkalo volframsko vlakno stone lampe bez abažura. Neka silueta je ležala na krevetu. Planirao sam da pokucam na vrata, ali mi tu radnju odloži potmuli monolog iznutra. Tanka, ispucala drvenarija prozora je prilično prenosila zvukove iz enterijera sobička po kome je bilo razbacano radničko odelo. Prikradoh se uz prozor i gvirnuh desnim okom. Sada se bolje video sadržaj kreveta. Na njemu je ležao Tiosav u gaćama i musavoj potkošulji, polupokriven jorganom. Listao je knjigu obema rukama, njušio stranice i ponegde zastajao. U tim trenucima zastajanja bi iz usta razmotao užasan, dugačak, ljubičasti, debeli jezik, račvan na tankom vrhu. Jezik je morao biti duži od pola metra, sezao je do prstiju njegovih kratkih ruku. Ličio je na zdepastu, čovekoliku zmiju. Olizao bi stranicu račvastim vrhom, najčešće na mestu gde obično čitaoci najviše drže palčeve i kažiprste kada čitaju. Trenucima je držao jezik na tom mestu stranice. Zatim je podigao jezik iznad glave poput uspravljene zmije, zapadajući u trans ukočenim pogledom na nekoliko sekundi. Uradio je tako nekoliko puta a onda glasnije rekao: "Valuzijo moja! Će te nađu ja… Marice. Poglej ovog, čitao ženskaće. A za koga li si ti jadikovala tada, jadnice? Ovulacija ti je izostala iz pljuvačke. Biće da si već bila trudna. A bila si srećna u Crveno i Crno, cvetali su ti hormoni od ljubavi. A vidi sebe onda ovde u Jadnicima. A tek u Madam Bovari.. Mora da si ti Leposava, ova slomljena srca i L potpisi na forzecima. Nadica je lezbejka, lezbijka, njojan libido u pljuvačku je mahom… Maštala je o nekoj… Dragica. Biće da su obe pokojne, star trag. Ali Mirjana…Puškinova…17".
Dreknuvši zadnje četiri reči, upro je iskolačene oči ka prozoru odakle sam ga iz senke očijukao. Zatim je kao zmija izbacio desetak santima jezik iz usta i palacnuo njime nekoliko puta, nakezivši se razvučenim ustima ka meni. Nikada neću zaboraviti to četvrtasto lice ispred koga se vijorio ogroman, preteći jezik.
Taksista je zbunjeno davao gas, pošto sam ga naredbama ganjao da vozi brzo, skrene u prvu ulicu desno i njome me vrati do Doma Zdravlja gde me je i pokupio. Gurnuo sam mu zgužvane, inflacijom pojedene banknote u ruke i otrčao ka biblioteci u susednoj ulici. Užas me je gonio, adrenalin kiptao iz mene, pluća nisu imala vremena da budu bolesna. Otključao sam biblioteku, domar je već bio otišao. Iz unutrašnjeg džepa kaputa sam izvadio njegov novčanik i vratio ga u fioku kartoteke gde ga je koleginica odložila. Otišao sam kući. Pozvao sam šank kafane "Stari vuci", rekavši da me ne čekaju.
Žena me je gledala kako unezverenog pogleda ka plafonu ležim na krevetu. Ime joj je Mirjana. Kao devojka je živela u Puškinovoj 17.
N. Smiljković
Коментари
Постави коментар