Grob ispod jazbine
folk weird horor / magle dalekih obala
~ 20 minuta čitanjaPrvi put priča objavljena u magazinu Iza uma V (2025), str. 185
Povučen u rodno planinsko selo, penzionisani veteran veruje da je iza sebe ostavio rat i njegove senke, sve dok ga susret sa parom neobično inteligentnih zveri i davno zaboravljena predanja ne uvuku u tajnu zakopanu duboko ispod šume, gde granica između legende i stvarnosti odavno više ne postoji.
U proleće, 1963. godine, bio sam svedok pustošenja živine kojom su bila zahvaćena domaćinstva uz samu obalu Kragujske reke, na njenoj deonici ispod šumovitih padina Pluževine, oivičene dolinama Zarkov dol i Kunin dol.
Smeta mi ljudska vrsta, iako sam njen pripadnik. Ne, ovo nije izrečeno u nekom afektu, već to jeste tako. Vojni stan, čak na periferiji varoši, bio mi je neprikladan i zagušljiv od svih tih pogleda komšija i tobožnje nezainteresivanosti za tuđ život. Jednostavno, puno ljudi na malom prostoru me opterećuje, psiholog je rekao zbog previše boravka u kasarni punoj vojnika. Zato sam i pobegao na selu. Kao vojni penzioner i neko ko je prve godine detinjstva proveo na selu, bilo mi je jasno da proleće donosi podmladak u šumskim zverinjacima i time pojačanu aktivnost kuna, tvorova i lisica prema zadešenoj živini dvorišta. Ali te godine se dogodilo toliko napastvovanje da je domaćine tih desetak kuća ostavljalo u čudu. Sredinom maja behu ubijene čak tri kune, uhvaćen u zamku jedan tvor, a onda se krivica za živinski genocid svali na jastrebove. Viđani su u desetinama naleta kako uspešno grabe nesmotrene domaće nosioce perja na đubrištu.
Pored naglašenog ratarstva i sporadičnog kozarstva, u ovom ruralnom ambijentu, živina je bila dominantan činilac ishrane na trpezi i činilac pijačnog asortimana u vidu jaja. Dugoročna praksa je bila ne držati živinu u modernim, farmerskim uslovima, već je prepustiti slobodi i večitom čeprkanju zemlje i gutanju raznih trava, crva i insekata. Tako su nastajala jaja vrhunskog kvaliteta, kojima sam hranio sebe, suprugu i svoje potomstvo.
Na usamljenom domaćinstvu koga su delili po kilometar od uzvodne i nizvodne mahale, čuvao sam, uz pomoć supruge, osamdesetak pernatih stvorenja. To mi je bila glavna seoska razonoda, pored par njiva koje sam obrađivao kako bih ih hranio kukuruzom i pšenicom tokom zime. Domaće kokoške raznih dezena i boje perja nastalih u tom kovitlacu evolucije, među kojima su dominirali večito ratoborni pevci šljaštećih repnih pera i krupnih kresti nalik na šlemove hoplita i pretorijanaca. Bilo je i tu i plovne živine, neprestano probijajući u stroju puteljke kroz nepokošenu travu i koprive do dubljih virova Kragujske reke. Pravo je zadovoljstvo boraviti sa tom armadom reptilskih naslednika, gospodareći od podruma do tavana trošnih zgrada. Tamanili su čak i glodare i zmije, među kojima se falanga od nekoliko dukatki isticala u tom proždiranju okolnih živuljki sa ili bez kičme. Decenijama sam imao starešinstvo i odgovornost nad ljudima, istovremeno porodicom i regrutima. Zatim je ta odgovornost pala osamostaljenjem potomaka i penzionisanjem, ali sam morao imati izvesnu dozu brige prema živim bićima, makar to bile i obične kokoške i par koza. A tek biljke, ti nemi, inteligentni životi koji prosto svojim postojanjem mame da vodite računa o njihovoj navodnjenosti i opsednutosti korovima.
Vratio sam se u rodni kraj posle decenija nomadovanja raznim prekomandama u vojsci i nakon ustupljivanja vojnog stana svom biološkom nasledniku. Poslednji trzaj seoskog domaćinstva pre mog povratka desio se nešto posle rata. Tada je još živela moja mati u društvu dve koze, jedne ovce i nekoliko kokoši, pedantno brinući o njima. Početkom šezdesetih sam se vratio, zatekao sam ambijent preuzet prirodom pod svoje u travnatoj i žbunastoj formi, te sam nakon par godina koliko toliko kultivisao kosom, kopačem i sekirom.
Svakog proleća, priroda, legijama trave, mi pokaže da sam nemoćan u toj borbi da ja izađem kao krajnji pobednik. Kraja nema, samo večni, godišnji ciklusi u kojima ostavljamo svoje tragove u vidu zarastivih ogrebotina košenja i kopanja na licu ove planete. To isto mogu da potvrde i padine Pluževine, zarasle kitnjakom, cerom, glogom, bagremom, drenom i kupinama, izdignuti nad grobovima nekolicine raštrkanih, vrhunskih vinograda, veoma aktivnih do samo pre manje od jednog veka. Njihova vina, prirodne čistoće i božanske jačine, popijena su i neobnavljana u pomahnitaloj trci stanovništva za urbanizacijom, u tom masovnom begu ka Moravi. Pluževine su danas hektari i hektari gnojišta vrganja, legla zverinja, čiju intimu, ali i nedokučive tajne, zakriljuju krošnje pomenutih stabala. Priroda je i tu padinu uzela pod svoje, slivajući sa nje nekada reke autohtonog vina i njegovih poštovalaca. Moje domaćinstvo i tih nekolicina kuća susednih mahala samo su krhki bastioni večitog inata čoveka da je on umišljeno odvojiv od prirode. Okolne kuće su se samo šepurile, dok je priroda čekala da ih zgrabi, čim njihov poslednji ukućanin stavi katanac na njima ili bude spušten u grob.
Stvar sa pustošenjem živine postade nesnosna i za moj um uvredljiva kada shvatih da jastrebovi, kune i tvorovi nemaju veze sa obimom nestajanja dvorišnih ptica. Pucao sam lovačkom puškom na lisicu, ali sam imao neki podsvesni zaključak, na osnovu njenog šunjanja, da je ona neka vrsta dnevne izvidnice nečemu mnogo ozbiljnijem. Dan posle Markovdana, okupismo puške nas petoro, ja i po dvoje suseda iz obe mahale nizvodno i uzvodno od mene. Krenusmo ka Rupama, kako se nazivao mikrotoponim u srcu Pluževina. Zatekli smo ranije poznati lavirint od sedam kopanih tunela svojstvenih lisicama. Dvoje povedenih pasa, pogodnih za provlačenje u te tunele, zavukoše se oko metar u unutrašnjost, a potom se posramljeno izvukoše nazad, pokazujući nezainteresovanost za dalji lov. Očigledno je bilo da su jazbine odavno prazne ili su namerno iskopane kao kamuflaža. Ispalili smo po metak u svakoj rupi, nakon čega se čuo tup udarac sačme ili zrna u prvu krivinu zemljanog tunela u unutrašnjosti. Nedelju dana potom živina je bila tek povremeno plašena preletima jastreba, te se posvetih košenju rastinja oko kuće i poljskim radovima na krompiru, luku i kukuruzu.
No, u noći između 15. i 16. maja, desi se pravi živinski egzodus. Te noći sam spavao dubokim snom. Ujutru sam zatekao otvorena vrata kokošinjca i u njemu jedva polovinu od onoga što je supruga dobro zabravila prethodne večeri – kako to uvek čini. Pseto se nije ni oglasilo. Tanka utabana putanja posuta krvavim perjem je vijugala ka Pluževinama i gubila se u šumskoj stelji. Ožalio sam se komšijama i video kroz prividnu solidarnost onu sličnu nezainteresovanost poput pasa pred lisičjim rupama. Pravdali su se prilično nervozno nadolazećim poslovima, uz kamuflirani komentar da oni nemaju vojnu penziju i rekreativno bavljenje seoskim poslovima. Nevešto su sakrili likovanjem što su njihovi živinarnici bili pošteđeni. Toliko o međususedskoj iskrenosti. Večiti fenomen crkavanja komšijske krave je lebdeo oko nas, iako smo svi bili u istom sosu.
S obzirom na to da su domaća jaja obezbeđivala zavidan, dodatni prihod (pijačni kupci bi to razgrabili po prijatnoj ceni za prodavca) i zdravu hranu mom potomstvu u gradu, odlučio sam da otkrijem problem i rešim ga. Pored reke su se izdizala dva delimično prava i debela stabla divlje trešnje i crvene vrbe. Njihovu međusobnu razdaljinu od nepuna tri metra sam povezao dvema bagremovim gredama, čime sam spojio ova dva rečna gorostasa. Time sam, na pet metara od tla, stvorio osnovu za lovačku čeku, po uzoru kakvu sam video u borovoj šumi nadomak Besne Kobile. Bagremove grede sam spojio podaščavanjem od rascepljenih polutki manjih stabala bagrema. Istu konstrukciju sam ponovio dva metra iznad. Dodatno sam ih povezao vertikalnim stubovima, na kojima sam spolja iskovao grube daske nalik ogradi na balkonu. Peo sam se i spuštao pletenim merdevinama, koje sam napravio od kvalitetnih delova dotrajalih konopca.
Istovremeno sa izradom osmatračnice, postavio sam zamku za kune, tvorove i lisice koju je koristio Mitar; hvalio je njenu učinkovitost. Bio je to kovačev izum i podsećao na minijaturnu verziju zamke za vukove. Danima sam je pomerao svuda oko živinarnika. Uzalud, bila je netaknuta.
Napravio sam stamenu sačekušu za predatore koji su mi otimali živinu. Staro drvo šljive džanarike, suvih grana napadnutih imelom, pružalo se najviše do pojasa kada bih stajao u čeki. To je, u kombinaciji sa povijenim granama vrbe odozgo, davalo izuzetnu kriptičnost osmatračnici. Njome sam pogledom kontrolisao celu padinu Pluževina. Vidokrug mi je hvatao i dobar deo blaže padine nasuprot Pluževina, prostrte kao kakav golemi travnati plast iznad kuće. Istovremeno sam video i prve krovove mahala nizvodno i uzvodno, tek zamaskirane krošnjama visokih vrba i po koje topole, niz i uz seoski potok. Čak sam iskovao i sedište i stočić gde sam držao vodu, voće, rezervne patrone, pribor za čišćenje puščane cevi, par knjiga Turgenjeva i Londona.
Isprva sam mislio da će ovo biti kratka kampanja, tako što ću uočiti čopor lisica ili nekoliko kuna i okončati pustošenje živine. Ipak, kao da mi je nešto testiralo strpljenje, pa čak i sposobnosti. Vrata živinarnika nije mogla otvoriti šapa tipičnog stanovnika okolnih šuma.
Moje šestodnevno dangubljenje se nije isplatilo, provodeći čak i po nekoliko sati u hladovitoj osmatračnici, čime sam pomalo otaljavao u poljoprivrednim poslovima i kosidbi nadiruće trave. Nikakvih značajnih kretanja zveri nisam uočavao vojnim durbinom po obodu šume i njenim retkim proplancima. Zapravo, odgovaralo mi je višesatno, dremežljivo lenjstvovanje u ovom improvizovanom lovačkom letnjikovcu. Ipak sam bio u penziji, što mi valjda daje za pravo da se više odmaram i činim ono što me zabavlja. Uostalom, kardiolog u Vojnoj bolnici tokom polugodišnjih pregleda mi je sve više sugerisao da žestoki alkohol dovedem na dve neobavezne medicinske doze – ujutru i pre ručka – sa naglaskom na obaveznu čašu vina nakon ručka. Savetovano mi je da su teški poslovi, masna hrana i nervoza za mene prošlost. Nisam ih ni imao od kasnog detinjstva, ako se ne računaju ratni juriši u završnici Sremskog fronta i povlačenja koji su punili malaksalo telo adrenalinom, a srce trpelo ta iscrpljujuća angažovanja. Stereotipni saveti izuzetno dobrog kardiologa. Poslušao sam ga, menjajući preporučenu ishranu i režim alkoholisanja, čak sam i jutarnje aperitive smanjio, dok sam seoske poslove sveo na dozirane fizikalije.
Supruga je spremila pune torbe hrane, te sam je odvezao do železničke stanice kako bi otišla u poseti sinu, snaji i maloj unuki.
U zoru petog dana juna me je probudilo cviljenje psa. Istrčao sam s puškom i zatekao otvorena vrata živinarnika; pred njim je bila otkinuta glava najkrupnijeg pevca, bačena preko neaktivirane zamke. Neko se očigledno posluživao mojom živinom nalik proizvodima sa rafa samoposluge. Oslobodio sam pseto s lanca, u nadi da će jurnuti ka tragovima, ali je ono samo njuškalo vratanca živinarnika, pokazujući u očima kompoziciju uplašenosti, nemoći i osećaja razočaranosti. Prepolovljena živina je panično okretala glave. Voleo bih da sam u tom trenutku imao moć govora nemuštog jezika i ispitam je. Toliko svedoka a počinilac nepoznat i dalje.
Prepodne sam postavio katanac na živinarniku, napunio hranilice i pojilice živini i na par dana ih time lišio krstarenja po poludivljem imanju. Popodne sam se autom odvezao čak do treće opštine od moje, u poseti potpukovniku Stanimiroviću. Drevni penzioner, moj ratni drug sa kojim smo proživljavali strahote Sremskog fronta. Pozajmio sam od njega opremu za noćno izviđanje koju je dobio od nekog Crvenoarmejca, inače zaplenjenu od nacista prilikom završnih bitaka oko Staljingrada. Večito sarkastičan, Stanimirović se dugo smejao za moj poduhvat nadmudrivanja sa tajanstvenim lovcem na živinu. Prijalo mu je moje društvo, pa je insistirao da ostanem na porodičnoj večeri. Posle večere smo višesatno razgovarali o ratnim danima uz boce odlične tamjanike sa mog vinograda koje sam mu doneo. Toliko smo se zapili da sam morao odspavati i krenuti tek kasno ujutru. Sećam se da sam u pijanom stanju polazio ka kolima, ali su mi na vreme sklonili ključeve, dok me potpukovnik tešio da sam slučaj živinarnika stavio pod katancem. Sutradan je bio zaintigriran tom misterijom živine da je hteo da pođe, ali prepreka su mu bile noge koje su mu prilično otkazale, tek da se njima služi po stanu.
Bestraga! Vrativši se oko podneva na imanju, brzo sam shvatio da me je noćno odsustvo koštalo masakriranja preostale živine. Masivni katanac na živinarniku nije bio ni taknut niti je bilo ikakvih tragova obijanja vratanca oko njega. Zidovi u kombinaciji od guste žičane ograde, zidanog kamena i pečene cigle su bili netaknuti. Krov od đeramida takođe nedirnut. Otključao sam živinarnik i ispod južnog zida ugledao gomilu zemlje sakrivene u priličnoj senci objekta. U sredini temelja je bila rupa debljine prosečne ljudske noge u predelu butina, posoljena perjem, paperjem i sluzavim tkivima naokolo razbacanih ostataka živine.
Refleksno sam istrčao van i ubrzo se našao iza kokošinjca gde je počinjao šljivik. U ugaženom busu visokih kopriva skrivala se još jedna, daleko veća gomila zemlje od pređašnje. Pogled na nju mi je samo vizuelno potvrdio logiku od pre par minuta da je prokopan tunel spolja kroz inače peščanu i rastresitu zemlju i da je tako pristupljeno unutrašnjosti živinarnika. Ovo me je na trenutak mnogo uvredilo i razočaralo, ta nemoć da na vreme sprečim štetu. Prečnik tunela je bio svojstven prečniku tela psa, lisice, bio je prevelik za tvora ili kunu. U glavi mi se stvorila i pomisao na čovečju pakost, ali rupa nije bila dovoljno široka ni za detinja ramena. Svašta sam pomišljao tog dana. Nikakvih tragova oko rupa ni unutra ni spolja na toj suvoj i mekoj zemlji, kao da je vešto zameteno nečim, uspešno uklonivši tragove.
Imao sam posla sa nečim vrlo mudrim. Ovaj prokopani tunel ispod temelja, u obliku latiničnog U gledano po vertikali, dužine ne manje od metar i po, podsvesno mi je donosio pritajenu jezu i zaključak da je živina kolateralna šteta – sredstvo da se neko ili nešto igra sa mnom. Njegovi motivi mogli su biti neka osveta iz daleke prošlosti ili puka egzibicija nečeg vrlo inteligentnog. Jer, živina u poslednjem napadu kroz tunel jedva da je bila pojedena, pobijena je ugrizima karnivora na vratu, dok su snešena jaja bila zagrižena koliko da se upropaste. Ne postoji nikakav strastveni dreser u kraju koji će narediti psu da iskopa rupu i preko nje napravi pokolj živine. Imao sam potrebu da deduktivno razgovaram sa nekim o tome i već sam prevideo zaključak svoje žene da nastavimo sa uzgojem živine tako što ćemo betonirati pod živinarnika i pojačano motriti. Da je postojao telefon, tačno bih čuo te njene reči u tom trenutku.
Ipak, to mi je bilo nedovoljno. Hteo sam identitet, još više, motiv počinioca. Odmah! Smesta! Ovo su ljudska posla. Kopanje ovakvog tunela je višesatni posao, to rade i domaći zečevi, ali je ovo potpomognuto logistikom. Neko je video da pregledavam i pripremam auto za put od stotinak kilometara u jednom pravcu, neko je video da nosim sa sobom sendvič i vodu za višesatno putovanje. Neko je možda umeo da pročita mapu grada i moj adresar, pošto sam petnaestak minuta proučavao gde živi Stanimirović – dotad ga nisam posetio u njegovom prostranom stanu u koji se prošle godine preselio. Te oči su mogle da sve to vide samo iz drveća koja su ozbiljno bila primaknuta mom imanju pojedinim šumskim pramenovima.
Na Sremskom frontu sam bio angažovan kao popuna na mitraljezu koji je bljuvao iz rova hiljade metaka na povlačeću nemačku armiju preko Dunava. Ništa krvoločnije nisam učinio od suprotne strane koja je uzvraćala istom merom, desetkujući jedni druge. Nisam video u tome nikakav motiv za osvetu nečeg ljudskog, jer u mom ratnom životu to je bio jedini otvoreni sukob sa ljudima pored dotadašnjeg mladalačkog izviđanja po šumama i skrivanja od bugarskih i nemačkih patrola. Ne poznajem motiv da smo moj otac, majka ili ja bili u zamerci sa bilo kim pa da se neko sveti. Definitivno je ovo bilo delo dresirane zveri pod komandom čoveka.
Rasklopio sam poveći kofer presvučen pohabanom goveđom kožom koji mi je pozajmio Stanimirović. Zielgerät ZG 1229 Vampir. Jedan od najranijih i najrasprostranjenijih modela noćnog osmatranja u vojnoj istoriji Drugog svetskom rata i potonjeg vremena. Pretpostavljao sam da elitne jedinice vojske danas u mirnodopskim uslovima ne koriste više britanski Tabby ili najranije eksperimentalne sovjetske modele koji su pominjani u vojnom magazinu. Ali odavno sam se udaljio od tokova vojske, pa će mi ovaj ratni plen svakako biti od koristi. Stanimirović se hvalisao njegovom solidnom efektivnošću u noćnom lovu na divlje svinje, tokom naših ribolovačkih seansi, opijenih vinjakom, dok se nismo oženili i formirali porodice. Korišćenje sprava za noćno osmatranje od strane civila je bilo u sukobu sa zakonom, no kako smo ja i Stanimirović bili odlikovani narodni heroji koji grickaju vojne penzije, smatrali smo da povremena neprimećena upotreba ove sprave u bezopasne svrhe neće biti štetna po ikoga. Poznate ličnosti i političari počine toliko zataškanih dela, a ovo je tek neslana šala spram njih. Osmatrao sam okolinu moje kuće. Noću.
Odvezao sam se do železničke stanice gde je bio najbliži telefon da pitam kako mi je porodica. Zabezeknuo sam se činjenicom koju mi je supruga prenela telefonom: sin i snaja su se zatrovali mesom od sveže piletine, zaklane na sam dan njenog odlaska u posetu. U pitanju je bila neka vrsta zoonoze kako je preneo lekar, ali srećom nisu zahtevali bolnički smeštaj. Moja supruga i unuče, igrom slučaja, nisu jele to meso i javila mi da će ostati još, dok se oboleli oporave.
Nešto mi je bilo čudno u toj zoonozi. Detaljno sam dezinfikovao krečom opusteli živinarnik, jer sam ubrzo planirao da ga još više naselim živinom. Ali u toj nastupajućoj, užasnoj noći, čekalo me je osmatranje. Nešto mi je govorilo da je ova misterija živine obična igrarija, sabotaža, skretanje fokusa od mene, jer ja sam bio taj koji je pripreman kao plen. Nešto je bilo poganog, svesnog, podozrivog. Nešto je bilo ljudskog.
Ručao sam obilno konzervu ribe i domaćeg povrća, izbegavajući jaja, uz nejasan sumnjiv pogled ka njima. Na junskom nebu su se gužvali oblaci, najavljujući sutonski ili noćni pljusak. Napunio sam lampu petrolejom tako da ima za celu noć. Oko stolice u kuhinji ogrnuo sam kaput i odeću udesio tako da se kroz gustu zavesu spolja videla nejasna silueta zaspalog čoveka, leđima okrenutog prozoru.
Uz malo muke sam popeo na osmatračnici ne baš laganu opremu za noćno osmatranje. Već je bilo kasno popodne kada su munje besnele na severu iz tamno sivih nakupina vodene pare i leda u formiranju. Da ne bih doprineo statistici žrtava groma, sišao sam iz čeke i nekih pola sata proveo u kući dok je nevreme marginalno zahvatilo predeo oko kuće ka šumi.
Vratio sam se nazad u osmatračnicu oko pola osam uz pokisle konopce na merdevinama, dan je jedva davao znake sutona, dok se nebo delilo na čist, beličasti svod i tamno plave oblake koji su bljuvali novo nevreme, sada daleko na zapadu. Tipična junska atmosferska nestabilnost.
Čistoća jonizovanog vazduha posle oluje me je nagnala na dremež. Kada sam shvatio da sam budan bio je mrkli mrak. Zrikavci su uveliko držali svoju simfoniju, dok se sa reke na moje obraze drznuo po koji komarac. Iskobeljao sam se iz čerge koju sam bacio na sebe pre dremeža i dohvatio Vampira kog sam prethodno pripremio. Očekivao sam kristalniju noćnu sliku kroz njegov okular, ali sam dobio samo obrise i siluete drveća i svoje kuće nalik na efekat jake mesečine u zelenkastoj nijansi; setio sam se neke drečavo zelene filmske scenografije pećine u kojoj veštica meša ogromni, kipući kotao. Visina osmatračnice mi je dala vizuelnu dominaciju nad jednim delom doline. Mogao sam videti oko kilometar duž reke i pola kilometra u prečniku ka obalama, usled blago izdižućih padina na severu i guste šume na zapadu. Uživao sam u toj dominaciji zelenkastog vida nad mrklim mrakom, strepeći pomalo da ne ugledam nešto neobično. Nakon višeminutnog osmatranja u celom krugu oko sebe, kretanje koje sam uočio je bilo, ako ne računam mačku u svom noćnom lovu, nizvodno od mene, i to baš iza štale komšijske kuće. Obris je bio nejasan, prešao je glavni seoski drum i zagnjurio u kompleks odmaklog kukuruza u visinu i zaraslih šljivika. Pošto se prilika kretala van druma, očigledno obazrivo sa namerom da ostane neprimećena u pravcu moje kuće, šokirala me je pomisao da je moj komšija akter svih nedaća. Ipak, nekako mi je laknulo kada sam tu siluetu ponovo ugledao pri kratkom pretrčavanju kroz čistinu između dva gustiša drenova. Bilo je pogureno, repato. Ličilo je na siluetu krupnog komšijskog mačora, ali nisam bio siguran. Nestalo je u stogovima sena između moje kuće i prvog komšije uzvodno. Nije ga bilo dugo. Matora, atrofirana ruka me je bolela od držanja sprave. Vrat me žigao od buljenja kroz okular. Kako li su u ratu nacisti ovom teškom spravom mogli da nišane i ubijaju? Čak su je kačili na jurišne četrdeset četvorke, dodatno ih čineći preko dva kilograma težim.
Narednih minuta sam bezuspešno cunjao vidokrugom po rastinju iznad svoje kuće. Noćni vid je privilegija da u selu vidite ko poseduje čiju ženu noću. Tako sam, zabezeknut prizorom, uočio iz štale komšije donje mahale ženskoliko obličje koje ostavlja vedro, šunjajući se iskrada iz dvorišta. Kroz nekoliko minuta izvija na čistinu brda iznad kuće, gde je sačekana od strane visoke muške siluete; izgubiše se u dubini šumarka. Uređaj mi je neplanirano dao mogućnost da voajerišem i lascivnu intimu supružnika iz gornje mahale, kao i potragu debele domaćice za visokim mužem koji se zajapureno strčao u dvorište. Hm, noćne avanture Radeta Prevare.
Iznenada, primetih pomeranja iz gustih Pluževina koji mi zamakoše u prvi šljivik koji se nastavljao na tu šumetinu. Polako sam uočavao obrise kretanja, bila su to nekakva pretrčavanja dvoje niskih, izduženih tela, zaklonjena zgradama pomoćnih objekata oko moje kuće. Posumnjao sam na pse lutalice.
Naredni prizor me je pretvorio u srž pažnje. Dva četvoronošca, rekao bih lisice, od kojih je jedna bila primetno krupnija, vrlo oprezno su prilazili mom kućnom prozoru iz kojeg je tinjala svetlost petrolejke. Dve životinjske glave su virile iza gustog jorgovana ispred prozora kuće u dramatičnom prizoru, kao da su to bila dva čoveka koji promatraju unutrašnjost sobe. Pravi šok sam doživeo kada su se uzdizale na dve noge, gotovo nalik čoveku, kako bi bolje sagledale unutrašnjost kuće. Onda su naglo skrenule pogled ka osmatračnici na kojoj sam stajao, dajući mi do znanja da ih upravo posmatram. Refleksno sam se trgao sa okulara uređaja, potpuno sluđen situacijom, sekundama gledajući neodređeno u mrak oko sebe. Tih nekoliko trenutaka je bilo dovoljno da izgubim dešavanja kod kuće, te sam pri novom pogledu kroz uređaj ugledao kako odlaze iza dvorišta ka mom povrtnjaku gde sam imao minijaturni staklenik. Čulo se neko šuštanje i režanje. Ubrzo se začula kratkotrajna lomnjava stakla. Nisam ni smeo da pomislim na koji način ove nenormalno inteligentne zveri to čine. Gusta rečna vegetacija mi nije davala čist pogled ka bašti. Uperio sam u besu cev puške i kroz blješteće praskove sručio sadržaje obe patrone ka bašti. Nevidljivu metu je štitila gusta mreža lišća, grančica, grana i stabala. Pucao sam otprilike ispred staklenika, u mislima ispraćajući sručene kugle olova kako se tupo zabijaju, probadajući kišom nadojenu travu i zemlju.
Više desetina minuta sam okretao uređaj u svim pravcima ne bi li ih uočio. Usmrtio ih sigurno nisam četvorkom, krupnom i retkom sačmom sa te daljine. Ni traga od njih oko kuće, na čistinama između žbunja, šumaraka, šljivika i vinograda. Nigde ih nema. U tom trenutku se provali nekakav izveštačeni ljudski smeh, produkovan kroz glasne žice životinje. Prvi put sam tako nešto čuo u životu, ličilo je na trenutke na vikanje čoveka kome bez anestezije vade geler, zariven duboko. Užas se upravo dogodi, uveden kroz moje uši i nastanjen trenucima u mozgu. Prvo oponašanje ljudskog smeha životinjskim glasom imalo je muški tonalitet, sa loše oponašanim primesama baritona, dok je naredno oponašanje smeha bilo piskavije, ženstvenije, opet sa lošim imitacijama nekakvog izveštačenog soprana.
Te zveri mogu i da se smeju? Samo, taj smeh bio mi je poznat, vrlo poznat. Slično sam se smejao ja! Slično se smejala moja žena! Smejali smo se najčešće uveče, za večerom ili posle nje, u komičnim dijalozima, kraj odškrinutog prozora u proleće, leto i ranu jesen. Bio sam ubeđen da su ove nadživotinje prisluškivale pored prozora naše besede posoljene seansama smeha, te su upravo oponašale neartikulisane ekspresije iz tog razgovora.
Okretao sam baterijsku lampu uzalud ispod čeke, jer kad god bih uperio svetlost sa jedne strane grube drvene ograde, čuo bi se šum na suprotnoj. U tom nadmudrivanju hvatanja svetlošću aktera ispod mene, uhvatio sam vidom na kratko dugačak, tamno narandžasti rep koji se poput debele zmije vijugavo provlačio priobalnim rastinjem ka suprotnom kraju čeke. Ponavljao sam proces što bržeg prebacivanja lampom s jedne na drugu ogradu desetak puta. Kao da su uživale u tom procesu koji je nalikovao na igru. Čineći to, razmišljao sam da se spustim landarajućim merdevinama, ali bi mi to oduzelo vremena dovoljno da odu predaleko. A šta ako ne odu? Prolete mi i takva misao.
Prekinuo sam idiotsko ponavljanje pretrčavanja s kraja na kraj čeke, ugasio lampu i pravio strategiju sa koje strane da se pritajeno približim ogradi i odjednom uperim svetlost u njih. Čuo sam još jednom kratak prasak smejanja u duetu, stvarajući užas u glavi – mogućnost da životinja ima razuma da oponaša ljudski smeh.
Ćutao sam minutima u mraku, dok mi se glava punila užasima, do maločas priređenih ovim zverima. Ćutale su i one. Nastajao je potpuni mrak novim nakupinama oblaka. Pljusak je krenuo, dobujući tupo po svinjskoj koži od nedavnog svinjokolja, krovu osmatračnice. Tiho sam napunio orozaru novim mecima, otkočio je. Psovao u sebi svoju nespremnost što nisam imao nekakav kanap ili jo bolje selotejp da baterijsku lampu pričvrstim za dvocevku i vidim šta gađam u gustom mraku. Odjednom sam pritrčao ka ogradi prema reci i ispalio hitac. Začuo se čudan i užasan vrisak, kao da sam ubio čoveka. Zgrabio sam lampu i uperio je u pređašnju trajektoriju hica.
Bio sam potpuno šokiran i sluđen obasjanim prizorom – po ugaženom rastinju se izvijalo krupno lisičje telo na samrti. Nešto je bilo čudno na zverinjem licu – smenjivalo je položaje glave u anfasu i profilu prema meni u tom samrtnom batrganju. Gledao sam u tih nekoliko trenutaka, ne mogavši da pojmim ni danas kao ni tada, tragove ljudske mimike i gestikulacije na licu zveri, dajući mi u glavi neki prainstinkt da smo možda ipak svi potekli iz istog jajeta. Glaveni mišići na lisičjem licu, ograničeni svojim maksimumima, pravile su nalikujuće izraze ljudske srdžbe, prezira, zlobnog keženja, dok su usta otvarana tako uverljivo da sam očekivao da će iz olovom probušene njuške poteći artikulisani glas koji je ipak izostao. U samom trenutku nastupa smrti desilo se strahotno pleženje širokim otvaranjem vilice i istrzanjem palacajućeg jezika do maksimuma, više je ličilo na pružanje prkosa poslednjim atomima života, nego na refleksna grčenja umirućeg organizma.
Za to vreme, drugi zverski akter je nestao, ne ostavljajući nikakav šum, ometen šuštanjem kiše po grani. Zgranut prizorom, seo sam na pod osmatračnice, iz omlitavljenih ruku mi ispadoše puška i lampa, dok u glavi projuri nedoumica da su igrom slučaja zveri bile razmaknute kako ne bi bile odjednom ubijene. Ili namerno? Da li su znale unapred mehanički redosled mojih pokreta? Zašto nisam ispalio i drugi metak dvocevke malo udesno ili ulevo u mrklom mraku? Nisam, jer me paralisao samrtni jauk nalik ljudskom, munjevito potiskujući zadovoljstvo da sam postigao pogodak.
Kiša je sve više jačala. Uzalud sam noćnim osmatračem razgledao obod šume. Zver je odavno pobegla. Spustio sam se iz čeke, pod baterijskom lampom okolnim pafitom vezao mrtvu lisičju nogu i vukao telo do dvorišta, okačivši ga da visi na mokrom stablu jabuke. Vezano pseto je njuškalo i lajalo iz blizine. Ušao sam u kuću, svlačeći se sa mišlju da li sam više mokriji od kiše ili znoja. Zaspao sam tvrdim snom od premora.
…
Lisičjeg tela rano ujutru ne beše okačenog na jabuci, njihao se samo pokidani lijan, dok je pseto oteklog celonoćog lajanja promuklo lajalo ka šumi. Zgrabio sam pušku, metke. Odvezao sam psa i poneo njegov lanac i okovratnik. Bilo mu je relativno lako pratiti tragove nečega što se masom provlačilo po oborenoj travi, natežaloj od noćašnje kiše. Kada smo zašli u zoni šumske stelje i ja sam video trag nečega što se vuklo ili je bilo vučeno, orući naslage hrastovog lišća. Stigli smo do Grujinog dola, kratke dubodoline u kojoj je mrak vladao i pri sunčevom zenitu zbog nabujalih hrastovih krošnji što natkrivaše. U izbočenim stenama desne padine bila je rupa, dovoljno široka da se zavuče čovek. Vezao sam lancem psa ispred rupe za najbliže stablo. Vratio sam se posle četvrt sata sa puškom na kojoj je bila pričvršćena baterijska lampa i štapom dinamita, prokrijumčaren još za života mog oca iz kamenoloma gde je radio. Vezano pseto je i dalje režalo ka jami.
Puzao sam ka unutrašnjosti jame, dok je moje napredovanje predvodila uperena cev i lampa. Bilo je blago skretanje ulevo, verovatno zbog masivnih stenovitih prepreka. Ubrzo se tunel širio u nešto širu jazbinu prostora od par kubika. Osvetljeni prizor mi je šokirao um. Usmrćeno, vučeno telo lisice je ležalo na leđima, sklopnjenih prednjih udova na grudima, nalik pokojniku pri stavljanju u sanduk. Zidovima jazbine se granoliko širila beličasta micelija gljiva, masivno izbijajući iz poda, nalik paučinastoj miceliji oko vilica ubijene lisice ispod lovačke čeke. Po ivicama jazbine su bili razbacani beli, mrtvački pokrovi i odeće u različitom stepenu raspadanja. Pojedina odeća je bila netipična, možda se nosila u prošlim vekovima. Preko i ispod odeća i pokrova su ležali celi skeleti ili delovi kostiju lisica ili vuka. Dovlačile su odeću sa groblja, generacijama. Ugledao sam korodirale viljuške, noževe, kašike, metalne lončiće, porcelanske tanjire, istrulele pletene korpe, marame, skelete, perja i kljunove skoro ili davno pojedene živine. Setih se sporadičnih priča meštana da su im nestajale korpe s hranom dok su radili celodnevno na njivi. Setih se babine priče iz detinjstva o nestalim tanjirima iz kredenca sa dekoracijom plavih cvetova, svadbenom poklonu na njenom venčanju. Upravo sam zurio u takve tanjire, pojačavajući užas babinih strašnih priča iz detinjstva o lisici koja krade šta stigne. Iz kredenca? Ti četvoronožni stvorovi su ulazili u kuće, iznoseći posuđe i odeću? Slepa starica je izmišljala? Ili je znala? Videla ih košmarnim projekcijama? Moj otac, građevinar, sirovih, krutih, materijalnih pogleda na svet, govorio je da je previše maštovita, da joj nedostatak vida nadomešta sanjarenjem. Mrzeo je kada je pod starost predveče stavljala na puteljcima oko kuće kokošje noge obmotane crvenim koncem i komadima hrane sa večere. Govorila je da nas zveri gledaju iz šume, ali sam bio premali da to shvatim ovako ozbiljno, da je podrobno ispitam. Materijalnost očevih gena mi nije dozvolila. Baba i deda su mi bili dva izolovana sveta, duhovni i materijalni, spojeni samo fizičkim činom produženja loze. Rodbina i okolina su mi govorili da sam preslikani deda i otac.
Kraj nabacanog posuđa, u senci mrtvog lisičjeg tela pod snopom svetlosti baterijske lampe, pogureno je čučala druga zver, veoma besna i zlokobnog pogleda, spremajući se upravo da skoči na mene nakostrešenim vilicama i očima iz kojih su sevale munje. Grbina joj je bila nakostrešenih, sivih dlaka. Puška je grunula dva puta tupim praskovima u zatvorenom prostoru, uskovitlavši koktel od debelog sloja prašine, letećih komadića zemlje pomešanih sa sagorelim barutom, razbacanim komadićima posuđa i rikošetiranim komadićima sačmi. Nakon drugog pucnja se sećam da je nastupio nagli mrak i gluvoća u mojim ušima. Puzao sam unatrag minutima, polusvestan, gluv, zagušen, u totalnom mraku. Levo rame me je bolelo. Legnuo sam po izlasku na stelji dok su dim i prašina izlazili iz otvora jame. Razgledao sam boluće rame, opiljci razletenog porcelana su virili iz pocepane, krvave košulje. Površinske rane. Gledao sam pušku ležeći. Baterijska lampa je bila i dalje pričvršćena, nešto labavije. Njen stakleni otvor kroz koji je nekada emitovana svetlost je bio slomljen rikošetiranom olovnom sačmom iz lovačkog metka. Prema tadašnjem položaju u jami, kretao se prema mom čelu. Nisam želeo da znam da li je rikošet bio dovoljno jak da mi probije lobanju. Hvala lampi što mi je doslovno spasila život.
Sluh mi se vraćao. Ustao sam, iz torbe izvadio štap dinamita, zapalio polumetarski fitilj i bacio sam dinamit u rupu. Otkačio sam lanac sa stabla i pedesetak metara se odvukao sa psom, legavši. Snažna eksplozija je izbljuvala komade zemlje, razbijene stene, žiličasto korenje i jazbinski inventar. Eksplozija je raznela padinu oko jame, proširivši otvor jame na krater prečnika prosečne ljudske visine. Tada me je zabezeknuo krik nalik umirućem čoveku iz dubine raznesene lisičje jazbine, ali taj glas kao da je izleteo iz mene, a ne spolja. Otrčao sam po pijuk i lopatu, jer je ova zemlja, prošarana komadima stena bila nepristupačna za ašov. Kopao sam prilično dugo, nailazeći na fizičko olakšanje kad god bih naišao na novi skriveni podzemni tunel jazbinskog lavirinta lisica. Bilo je još tkanina nalik pokrovu pokojnika i istrulelog drvenog posuđa. Kopajući dublje, oslobađao sam gasove dinamita, zavučene u dublje katakombe jazbine. Tunele su oblagale žilice hrastovih korena, te su imale snažnu armaturu koja je zahtevala dodatne napore pri kopanju.
Ispod kratera od eksplozije sam iskopao još oko metar dubine. Polako sam počeo da iskopavam rite, dronjke nalik grubom suknu, kakvo se danas ne koristi. Odjednom se ukazala kost za koju sam, nešto finijim čišćenjem oko nje, utvrdio da je to potkolenica, verovatno ljudske noge. Završni deo iznad gležnja je nedostajao, tako da je falilo celo stopalo. Oblili su me istovremeno hladan znoj po telu i neopisiv strah u glavi. Zbunio sam se totalno. Uspaničeni um mi je jurcao mislima po atrijumu sopstvene lobanje. U trenutku sam pomislio da su lisice dovukle kakav leš, pa čak i živog čoveka, smestivši ga u najdubljoj dvorani svoje lavirintske jazbine. Nisam više znao šta da mislim. Vapio sam za nečijoj pomoći, pomislio sam otrčati onim poluzainteresovanim komšijama. Ipak, neka istovremena sebičnost me prožimala, utuvljujući mi da je slučaj samo moj, desio se na mom terenu. Mrak se već dodatno strovalio dubokom dolinom od gustih krošnji, dok se iznad njih nazirao sumrak. Nisam imao snage kopati još, ugruvan, premoren, prigluv, prestravljen. Kolutao sam očima u potrazi da nema još lisica oko mene, koje me promatraju iz šumskih mrakova svojom prirodnom opremom za noćno osmatranje. U glavi su mi se stvarale pomešane projekcije glava raznih šumskih stanovnika koje su nicale iz dronjave i poluraspadnute odeće, nemo me promatrajući, bez najmanjih pokreta i ledeno ukočenih očiju. Batalio sam radove na iskopavanju koji su već poprimili elemente neočekivane ekshumacije. Zgrnuo pod jednom rukom alat a drugom okretao pušku u svim pravcima. Pseto je išlo oko mene, vukući lanac za sobom, njegovim prisustvom sam dodatno odagnavao svoje strahove.
Kroz nešto više od četvrt sata sam bio kući, gledajući raskomadano povrće i sir u tanjiru, gutajući prepečenicu da mi otupi živce. Prethodno sam vešto sklonio spakovanu opremu za noćno osmatranje u gomili kamenja raspadnutog zida nekadašnje štale. Potpukovnik je rekao da će ta oprema biti bezbednija kod mene. Spavao sam mirno, bez ikakvih košmarnih projekcija, premda sam ih očekivao.
Rano ujutru me razbudi komšija Mitar, lupajući u staklo na ulaznim vratima. Preostala trojica komšija su bili u dvorištu. Čuli su svi eksploziju. Nisam imao šta da krijem, pokupismo alat, te pođosmo ka jazbinama. Usput sam im sve ispričao koje radnje sam poduzeo, osim opreme za noćno osmatranje. Zatekli smo stanje kakvo sam ostavio. Komšije se zabezeknuše, od kojih se prekrsti većina. Beše predloga da zovu popa. Pribrano dreknuh da se bacimo na posao.
Polako mi se u glavi vraćala slika detinjstva. Priče moje slepe babe Darinke. Bugari su je oslepeli, 1913. Govorila mi je često jezive priče o vuku i lisici, tim nerazdvojnim lutalicama i pljačkašima koji prate sve naše ljudske događaje. Kad god bih bio nestašan, pretila mi je da će vuk i lisica doći iz šume i odneti me u njenu rupu na prevaspitavanje. Vuk je u tim pričama uvek stajao ispred lisičje rupe, jer se ne može zavući u nju. Babine neobične priče su ga dočaravale poput dežurnog koga je lisica pokupljala ispred svoje odaje odakle su polazili u neku novu šunjalačku avanturu prema selu. Njena pripovedanja su bila toliko uverljiva, gledajući je dok upire nepostojeći pogled ka nekoj tački sobe i govori minutima o ovim zverima. Verovala je da postoje. Možda je imala i susret da njima, nalik mom susretu sa njima, koji se fatalno završio po lisicu. Vuka upoznao nikada nisam. Niti je iko prijavio ikada da je video neobičnog vuka, a da je to baš onaj vuk, za koga sumnjam da je one noći umakao ispod osmatračnice. Možda se krio i dalje šumom. Možda je on odvukao mrtvu lisicu iz dvorišta. Možda se prerušio u lisicu, škljocajuću zubima u jazbini kada sam pucao. U glavi mi je bila zbrka.
Koje su šanse da ćete krenuti velikim šumskim prostranstvima i sretnuti vuka? Nasuprot vašim očekivanjima, šanse su male. Tokom ratnih godina nisam video gotovo nijednu zver, jer masovni boravci ratnika po nedođijama uz obilje pucnjave i eksplozija, udaljavaju zveri. U to sam mogao da se uverim i godinama nakon miniranja jazbine kojom sam razrušio divno sećanje na svoje detinjstvo, uništavajući temelj, izvorište bakinih basni koje su mi oživljavale trenutke međuratne nemaštine i gladi. Noći sam provodio na osmatračnici, čeznući da ugledam odbeglog zverskog parnjaka od one noći, vapeći da ga na mesečini, prolomljenoj kroz ledeni februarski ili topli letnji noćni vazduh, ugledam u sivom, surovom, dlakavom telu, zašiljene lobanje pune onostranog razuma, nekakvog nemuštog jezika koji nas povezuje. Da mu se izvinim što sam usmrtio njegovo suživotno biće iz babinih legendi, u dubokoj nadi da će kroz naoštrene vilice poteći tajanstveni glas još tajanstvenije poruke, nalik neizgovorenom glasu smrtno pogođene lisice. Čak sam i kupio jare od komšije, tobož da koljem za Uskrs, a zapravo sam ga vezao na ledini između Pluževine i osmatračnice, ne bi li namamio vuka. Nije se odazvao. Imao sam neki umišljeni osećaj da svo vreme pilji iz jednog od beskrajnih kutaka šume, dok mu neki ljudski inat ne dozvoljava da posegne za meketanjem bespomoćnog šilježeta na koji ga instinkt večite gladi nagovara. Dozivao sam ga plačući, pokazujući da sam goloruk. Hodajući prema preplašenom jaretu, s namerom da ga odvežem i vratim u dvorište, shvatio sam da sam tog vuka toliko voleo podsvesno, da sam svog potomka krstio po njemu, nesvesno nagovorivši kuma, pre 34 godine. U tom strahovitom napadu sećanja prožetog nekakvim proviđenjem, kao da bljesnuše dve očne refleksije aprilske mesečine iz prvih redova šume.
„Utepaja sam vas za lonac meso! Da crknem dabogda! Niste vi krivi za zoonozu sigurno. Ko zna, boleštija.“ – dreknuh patetično prema šumi.
U tom trenutku jare dreknu iz petnih žila, probudivši me iz dubokog afekta. Rasvestih se i pogledima naokolo primetih da smo ja i jare sami. Stresoh se od hladnoće. Zgrabih životinjicu u naručju i pođoh kući. Udvostručih korak, ne okrećući se, prestravljen kratkom lomnjavom grana u šumi.
Pažljivo smo raskopavali ostatke sa komšijama i dodatno se šokirali. Ja sam stigao do noge, dok snagom komšija smo polako ogoljavali čitav skelet. Bio je to dugačak skelet, tri centimetra preko dva metra. Metalna košulja je bila od nerđajućeg metala, dok je rogoliki šlem bio podosta korodirao. Buzdovan dugačke drške je bio očuvan. Štit je imao veoma oštećenu heraldiku, kustosi muzeja pretpostavljaju da je pripadao vizantijskom sevastokratoru. Sve to leži u lokalnom muzeju, iako smatram da su delovi pokradeni i završili na aukcijama kod fanatičnih kolekcionara. Po četiri zlatnika smo na vreme sklonili i podelili sa komšijama, ostalo je nedeljivih dva kada su došli policajci, arheolozi, novinar. Ja svoje zlatnike i dalje čuvam, u zidu, pored Vampira.
Policija me je pozamašno novčano kaznila zbog nedozvoljenog držanja eksplozivnih sredstava, oduzevši preostali dinamit. Vampira i zlatnike nisu pronašli. Mogao sam proći uz malo robije, ali su vojne veze i odlikovanja proradili, tako da sam na neki način platio kauciju svoje slobode.
U letnjim noćima se često nalaktim na prozoru sa koga puca pogled na Pluževine. Ta šuma je inteligentna i svestan sam da ona prevazilazi moj intelekt. U njoj ne gospodare samo prirodni zakoni poznati ljudskom iskustvu. Jednostavno, smrću moje majke je šuma smatrala da smo nestali, ostavili ognjište, puštajući svoju biljnu i zveroliku decu da se igraju i šire u napuštenom dvorištu.
Ponekad sanjam da to nisam ja, da mi je svest zaokupljena nekom tuđom svešću, uz vidokruge predela kakve ne poznajem, kao da su sa drugih svetova, drugih planeta. Takve povremene snove imaju i moja žena, sin, snaha i unučad. Svi smo jeli ta micelijom zatrovana jaja. Verovatno i naši kupci sa pijace.
Jedini sam ja podrobnije razgledao skelet pre obznanjivanja široj nauci. Micelijum je bio svuda oko skeleta, gotovo prekriven tom gljivičnom paučinom poput ćebeta. Vilica je bila razjapljena ispod šlema, krijući neobično zašiljene očnjake. Lobanja je iz muzeja odavno nestala i nemoguće je ući joj u trag.
Коментари
Постави коментар