Panspermija

(SVETO ASTRALNO SEME)

kosmički horor / spekulativna fantastika / mitološki realizam / weird fiction

~ 12 minuta čitanja

Prva publikacija: Diskurs — Vol. 10, No. 3 (2024), Hrvatska

U svetu gde su život i svest tek deo mnogo starijeg i hladnijeg procesa, čudni čovekoliki entiteti pohode sterilne žene i muškarce, darujući im plodnost i mogućnost da produže svoju lozu. Niko ne zna njihovo poreklo, svrhu niti im je moguće ući u trag.

Sterilnost - svako vreme je na svoj način aktuelizovalo ovu večitu pojavu među bićima. Ah, tek sterilnost kod ljudi, tih skupina ćelija naučenih da previše misle i pričaju, oslobođeni konkretnih predatora u lancu ishrane. Ljudi su tražili razloge neplodnosti u svačemu, pravdavši ih svačim: preteranim promiskuitetom, konzumacijom duvana, alkohola, teških alkaloida, dominacijom loših, recesivnih gena. Gojaznost kao uzrok neplodnosti je odbacivana kod mršavih, neplodni nepušači su bili nepoverljivi za priču prema spermicidnom duvanskom dimu. Urbani, neplodni ljudi, prezagađeni materijom punom metala i pesticida, uslovno nazvanoj hranom su sa nevericom motrili na sterilne gorštake, odgajene u najčistijim predelima planete. Neplodnost su videli kao posledicu zdravstvenih propusta, kosmopolitski fenomen, bolest, prokletstvo. Težak lični i društveni žig.

No, pojavio se jedan čovek, muškarac. Pojavljivao se niotkuda, niko nije znao njegovu adresu, ako lutalica može imati adresu. Sa ženama je brzo sklapao poznanstva, prijateljstva, polne kontakte. Lovio je isključivo neplodne žene. Hodao bi ulicama i suptilno zverao po okolnim soliterima, pogledom nalik na rendgenski aparat ili termovizijsku kameru. Ugledao bi kroz zidove disfunkcionalne jajnike neplodnih žena, abnormalne niske nivoe estrogena i progesterona, glad za porodom. Nekada balovima, karnevalima, danas više svadbama, rejv žurkama. U šumarcima ruralnih zabiti bi sreo očajne, razočarane žene, na granici volje za životom bez potomstva, pomogao bi im da nađu zagubljene ovce iz stada, odneo vreću mliva do vodenice kraj koje bi pale od premora i ubrzo i takvim ženama podario porod. Besne, samouverene intelektualke, večito prezirne prema muškarcima, umišljajući da je krivac u svakom muškom semenu a ne u njima, padale su pred njim, loveći priliku da im podari potomstvo. Čak četiri je oplodio "odjednom", pošto su se družile u nekakvim dokonim, međugradskim lezbijskim orgijama nerotkinja, a on naišao. Prodirao je i do onih, okruženih i opterećenih prenosom gena kućnih ljubimaca ili rođačke dece, zavetovanih uverenjem da im je sopstveni porod apsolutno nepotreban; rađale su i one, otkrivši talenat vanserijske majke. Decidirane odluke ekstremno principijalnih nerotkinja da ne rode je poštovao i nastavljao dalje.

Potomstvo nije uvek ličilo na njega, jer on često nije ličio na sebe. Menjao je lik kroz neko vreme, javljao bi se pod drugom fizionomijom lica, preobražavao se, kombinujući jaku harizmu i atletsko telo, kako bi misaono, hormonski ili telesno dopreo do sterilnih žena određenog intelektualnog sadržaja i težnji. Nije vodio računa o ličnim težnjama, niti o tome šta bi po njegovim ukusima bila lepa, atraktivna, duhovita žena; ne, samo je ispunjavao svoj zadatak. Emocije ili atraktivno telo, to su bili njegovi alati u ostvarivanju misije. Nije nikada stario, umirao, samo se menjao. Šta je on? Demon ili božanstvo? Organizam poboljšanih vitalnih osobina? Biće dugačkog životnog veka? Metuzalem? Vanzemaljac? Životna sila drevnih, zaspalih svetova? Nadživot? Za sve je bila kriva voda, pomešana sa palim, gasećim meteorom veličine fudbalske lopte. Bio je jako žedan, popio je pre par miliona godina, tek pošto se uspravio na dve noge, a palčevi ruku izvršili odmetništvo iz ravni stroja preostalih prstiju, modifikujući atavizam reptilske naravi svojih predaka. Bio je kičmenjak, modifikovan nevidljivim užasima kosmičkih sila. Popio je vodu zatrovanu tajnama neznanih kosmičkih kutaka. Uneo je delove nepoznatih astralnih tela ili ostataka tamne materije u sebi. Toliko bar moj um može da shvati, jer nema kapaciteta preko tih granica. Iz perspektive terestrijalnog misaonog bića, on je bio zaposednuti bipodni, humanoliki kičmenjak, savršeno uklopljena kombinacija zemaljskog naslednog materijala i astralnog mleka, reaktanta, enzima, genoma, ko zna šta.

Generacije najveštijih inspektora, detektiva, forenzičara, psihologa, profajlera, nisu mu mogle ući u trag, jer su neki od njih nesvesno nosili njegove gene, taj astralni materijal u njima bi odustao od gonjenja svog pretka. Velikodušnije, nekada neplodne žene, su međusobno prenosile njegovu tajnu neplodnim rođakama, prijateljicama, poznanicama. One sebične su želele da ga zadrže samo za sebe, ali on je nestajao; uzalud su ga tražile elektroforezama i drugim načinima dokazivanja očinstva, dalje, primitivnije, ka prošlosti. Nije on podizao potomstvo, on je stvarao i nestajao, išao dalje, kroz druge bulevare neplodnih solitera, kvartove negravidnih parova, šume sterilnih veštica, polja i sela neplodnih seljanki, gradove, države. Bio je mamljen mirisom nerađanja, raskalašnošću zrelih neroditelja, osetio bi to na kilometre, poput gladne ajkule što oseti krv u moru. Bio je maskiran u okeanu svrsishodnih i nesvrsishodnih polnih odnosa među ljudima, na stotine u svakom trenu, tom prokletstvu života - produžiti se u prostoru i vremenu. Koji forenzičar, inspektor to može otkriti? Večiti seks oko njega je bio njegov stalni alibi. Niko mu nije mogao ući u trag radi alimentacije, iako je desetine žena pokušalo.

Njegovo seme bi revitalizovao usahli reproduktivni sistem nerotkinje. Umrtvljene jajne ćelije bi oživele, a tamo gde ih nije bilo izbacio bi u materici specijalni spermatozoid sa dodatnim omotačem koji bi obradio ćeliju epitela materice, transformišući je u jajnu ćeliju i tek onda oplodio. Zato su sve žene oplođene njime uvek imale 50% udela u potomstvu. Deca su ličila na majke, te su ih majke svojatale, prošavši strogu kontrolu majčinih očiju, njuha, sluha, dodira i hormona. Znao je to da je potrebno majkama evolutivno najmlađih sisara, jer je delom bio drevni sisar. Pojavom zigota, nerotkinjino raspadajuće telo se budilo, hormoni jurcali, stvarajući od obamrlog ženskog tela pomahnitalu zver pračoveka sa ciljem preživljavanja i podizanja potomstva. Nije osećao kompetenciju suparničkih mužjaka, jer kolekcija svih mogućih ljudskih gena je bila u njemu. Jedva je postizao oploditi toliko materica, očajnim nerotkinjama na korak od samoubistva se javljao u snovima da pričekaju. Čekale su, neke do kraja života. Izbegavao je one koje bi htele još potomstva, tako što ih više nije video, njušio njihovu neplodnost. Samo nekoliko puta se vratio takvima da ponovi začeće kroz tih hiljada godina, onda kada im je porod stradao kugom i ratovima, nedovoljno jakih da svoje kosmičke moći ih izvedu iz zemaljskih užasa. Tada mu se vraćao miris, te žene su ga pozivale kroz snove, hiljadama kilometara daleko, jer konekcija je od ranije bila uspostavljena. Izuzetno retko bi stvorio blizance, ali je i za njega samog to bila slučajna igra matematičke verovatnoće u tek obnovljenoj materici buduće majke. Zvezdani materijal u njemu ga je naučio da terestrijalne ljudske majke nemaju reproduktivnu moć glodara, te je u reproduktivnu pomoć stupao tek nakon trećine prosečnog životnog veka žene koji je najčešće rastao milenijumima. Ignorisao je žensku čeljad koju zakon smatra maloletnicama. Smatrao je da se ljudsko biće potpuno otme pubertetu negde posle dvadeset pete godine života.

Bio je maltretiran od strane homoseksualaca. Svu tu skupinu nije njušio, nabasao bi na njih. Inteligentno ih je izbegavao, ignorisao, jer nije video svrhu bacanja semena i gubljenja vremena. Homoseksualnost počiva mahom na emocijama, njegova misija je bila širenje života, ne ljubavi, drugačije viđene nekim antropocentrizmom. Homoseksualnost je smatrao korisnim oruđem u krajevima jake demografske eksplozije. On je operisao mahom prostorima bele kuge, revitalizovao je drevne civilizacije pojedene enormnim migracijama, klimom, pogrešnim ljudskim socijalnim i tehnološkim delovanjem.

Bio je i dobrodušan, njegov polni ud pri koitusu bi analizirao gene kroz telesne tečnosti muškarca sa kim je nerotkinja najčešće htela zatrudneti, replikovao iste, a potom bi ispalio u tu matericu genski set tako da dete liči na tog regularnog bračnog druga, ljubavnika, momka, ostavivši polusvesno zaprepašćenje te žene. Polni ud mu je bio antena koja će proceniti i biti korak ispred čedomorstvenog stava i motiva delanja muškog podizaoca potomstva ukoliko porod makar nijansama ne liči na dotičnog. Imao je delom reptilsko-sisarsko poreklo, ptičje gene brižnosti prema potomstvu, prenosio je takve gene brige, iako se sam ponašao kao kakva hladna ženka poskoka što položi jaja u trulom lišću i ide dalje; ipak, ode je to trulo, termogeno lišće bila brižna, sisarska majka. Imao je genski defekt, povremeno ometanje vidnog polja, desaturaciju boja, ometanja iz spektra frekvencija bliskim donjem jonizujućem zračenju. Nije bio savršen, astralni materijal dalekog kosmosa nije imao potpunu kompatibilnost,interakciju sa zemaljskim elementima i jedinjenjima. Ali je odlično popravljao reproduktivno pokvarena ili zakržljala ženska tela. Ceo set polno prenosivih bolesti raspostranjenih u ljudima je nestajao samo jednom njegovom reproduktivnom seansom sa neplodnom, zrelom ženom, željnom poroda.

Nije imao religiju, politiku, nametljive stavove, fanatične propovedi, preferiranu muziku, omiljenog pisca, stil odevanja, tip ishrane, omiljeni narkotik, porok, iako je sve to prolazilo kroz njega epohama. Koliko smo iz analiza shvatili, preferirao je ishranu B krvne grupe na osnovu kasnijih iskaza oplođenih svedoka, mada je jedan deo tima to smatrao čistom budalaštinom. Prošao je sito i rešeto dobrog dela kenozoika, poniklog na jakim korenima mezozojskog nasleđa. Nije širio život zbog orgazma, tog dezerta ekstaze nakon polnog obroka kojim budu svi primamljeni i nagrađeni u ritualu produženja vrsta. Ne, imao ih je na milione u svojoj memoriji utisaka. Imao je znanje alhemičara visokog reda. Samo je hodao i rešavao sterilne probleme, zadojen astralnim mlekom iz palog asteroida. Da li je to bilo Proviđenje? Nije se bavio time, samo je radio ono što je mogao i umeo. Smatrao je da neko na većem astralnom nivou misli o tome. On je bio običan vojnik, radnik, reproduktivni izvršitelj. Najfinije nano-strukture prakosmosa u njegovom kičmenjačkom telu su obavljale ono što je Prakosmos naložio.

Hodao je, u određenom radijusu primajući sve utiske ljudi oko sebe. Radosti, sreću, patnju, bol, tuđe orgazme, filtrirajući ih i fokusirajući se na "neplodne muke". Kako? Koristio je ljudima nedokučivu komunikaciju azotom među terestrijalnim bićima. Četiri petine je azot zastupljen u vazduhu, trideseti deo ljudskog tela čini azot. Tako se javljao i u snovima žena. Koristio je azot.

Mudre žene, veštice, naučnice, pa i ljubomorni muževi, muškarci su epohama lovili njegov identitet, uvidevši nelogičnost porasta gravidnosti u sistemski popisanoj populaciji nerotkinja. Krali su njegove iščilele uzorke sperme, pratili ga legendama, verbalnim, pisanim izveštajima, svedocima, gatarama, kasnije kamerama javnih mesta, haustora, analizirali njegov savršeno kamuflirani DNK, večito zbunjeni. Uvek je bio nekoliko koraka ispred njih. Jednom su ga čak i uhapsili, ranili metkom. Spremali su se da ga hirurškim noževima raspore, da reagensima, pod moćnim objektivima mikroskopa tragaju za njegovim tajnama. Nestao je. Isceljen. Kamere su sve snimile u prostoriji, ali on je nekako nestao. Ne znaju kako, jer koliko je dobro znao da manipuliše neplodnim ćelijama, toliko odlično je znao da manipuliše i svešću ljudi, koja je odraz tih ćelija. I tu elektroniku su osmislili njegovi geni.

Potomstvo njegovog kova se razlikovalo od potomstva uobičajenih ljudskih parova. Težilo je većoj harmoniji prirode, kosmosa. Zaslugom njegovog semena, nicale su arhitekte, sudije, sportisti, prirodnjaci, umetnici svih polja, poljoprivrednici, ministri, askete, filosofi, prosvetitelji, sveštenici, studentski disidenti, revolucionari, društveni odmetnici, vešci i veštice, teozofi, alhemičari, svestrani kriminalci, entuzijazisti, altruisti, šireći u porcijama zvezdano znanje i mudrost zadriglom, hramljućem čovečanstvu na balans sa prirodom kao garantom opstanka. Mnogi su od njih ubijani, zatvarani, jer to isto zadriglo čovečanstvo je volelo da se valja inercijom sebičnosti, statičnosti, stereotipne propasti, plašeći se promena. Neki od njegovog soja su uspeli, stvorivši hermetička društva i kriptične konglomerate gde se znanje prenosilo tajno, zaboravljenim i zabranjenim knjigama.

Zašto je to činio? Zato što je imao svrhu širenja života. Panspermija. Bio je lutajući ključ koji pronalazi i otključava zaribale brave ovoga sveta. Ko mu je dao tu svrhu? Astralno mleko iz palog asteroida. Njegov terestrijalni um je svog Tvorca vizuelizovao približno nalik Azatotu, fiktivnom, a možda i stvarnom božanstvu haosa. Vladar primordijalnog haosa, pre prvih zvezda kojih čovečanstvo nije ni svesno da su postojale. Za pisca strave bi bio veoma prijemčiv entitet, neiscrpni izvor užasa, ali ne postoji kompozicija reči i rečenica koju njegov um nije obradio hiljadama godina - iznedrio bi ponekog takvog virtuoza u rečima, proslavivši ga ili odvevši na lomaču ako se rodio u mračna vremena.

Da li je imao dobroćudne namere, podarujući potomstvo neostvarenim majkama čiji reproduktivni rok ističe? Ne bih rekla, ja, koja pišem ove redove, jedna od detektiva, upoznata sa njegovim maestralnim bekstvom nakon hapšenja. Iako deluje kao altruizam na prvi pogled, u pitanju je čista simbioza. On ženama porod, one potomstvo astralnih svojstava, savršeno ljudskih karakteristika, bez težnji da pobegnu nekud ili učaure se i odašilju podatke armadi koja čeka u senci neke planete. Slušali smo, govorili, čitali, gledali, pisali, crtali, sanjali dosta o invazijama zlih vanzemaljaca. Ovo je ipak bila simbioza, a ne klasičan parazitizam ili predatorstvo nad ljudima. Životi iz raznih krajeva kosmosa su želeli da se upoznaju, kombinuju, a funkcionalan porod je bio dokaz tog uspešnog prožimanja. Poštovao je reproduktivni teren terestrijalnih humanih mužjaka, priskačući u pomoć tamo gde su oni bili bespomoćni, sejući time astralne ambasadore.

Nekom logikom, i Zemlja je vrsta astralnog tela, mikropartikula iz Velikog Praska, tog primordijalnog prdeža Azatotovog iz čega je sve uobličeno astronomijom, astrofizikom, hipotezama, astro-nečim, kako bi čovek pokušao da shvati. I jeste Zemlja astralno telo, on je samo pomirivao terestrijalnu otuđenost prema ostatku svemira. Previše smo se otuđili, postavši vanzemaljci ostatku svemira. Ovo sam shvatila, jer i ja nosim zvezdano seme u svojim tkivima, majka se namučila dok me nije rodila, u nekada sterilnom soliteru koji je On pohodio. Naravno, odustala sam od dalje potrage za svojim astralnim ocem, pomogavši mu da pobegne iz zatvora. Azotom mi je u snovima javljeno da ne udaram na svoju krv. Eto, pomogla sam, a verujem da ni 10% svoje mentalne snage nije upotrebio u tom volšebnom bekstvu.

…

Istovremeno, među ljudima je hodala žena, i dan danas hoda, loveći neplodne muškarce. Njen posao je dugotrajniji, jer se vezuje za porod dok god ga mora hraniti svojim svetim mlekom, do pojave zuba potomka spremnih za žvakanje hrane. Onda iščezne, ostavljajući presrećnog muškarca ozarenog činjenicom što ima porod, loveći narednog, transformisana u drugom mentalnom i telesnom ruhu. I tako na svake dve godine. Popila je i ona drevnu vodu, pomešanu astralnim začinima palog asteroida…