SKRIVENO OD SVIH

bio horor / weird horor / psihološki horor / folk horor

~ 30 minuta čitanja

Prva publikacija: Iza uma V (2025), str. 146

Ponekad je ono što ne vidimo mnogo gore od onoga što vidimo. 

U leto 1927. godine, meštani Kraguja verovali su da love vuka, vešticu ili skrivenog neprijatelja. 

Nisu ni slutili da nešto mnogo starije – i mnogo strpljivije – čeka u tami Nesečenog.

Pomni čitalac sedme strane informativnog nedeljnika „Život Pčinje“ je u izdanju od 11. septembra 1927. mogao da naiđe na jedan skučen i pomalo podrugljiv članak o seriji hajki meštana Kraguja, naoružanih lovačkim oružjem, železnim vilama i sekirama. U tri organizovana navrata, oni su pretresali atar sela Kraguj, kao i delove međuseoske šume znane kao Nesečeno, što je izazvalo reakciju vlasti da smiri nadiruću histeriju Kragujčana privremenim oduzimanjem vatrenog oružja i kratkotrajnim zatvaranjem inicijatora hajki. Podrugljivost članka se sastojala u tome da su organizovane hajke bile ni oko čega i da nije uhvaćeno niti nađeno ništa, uz još par lascivnih i sarkastičnih dopaski na neuspeli „lov na veštice“.

Ne bih se složio sa ovakvim zaključkom od strane autora teksta. Početkom septembra te godine banuo je, prevežen slučajnom zapregom sa pijace iz sedišta lista, i polupijan intervjuisao nekolicinu ništa treznijih meštana pohvatanih pored i u seoskoj mehani. Svi ti sagovornici ipak nisu bili smeli da, i pored potkupljivanja čokanjima šljivovice od strane novinara, otvoreno kažu šta se zapravo dogodilo, a bio je među njima barem jedan čovek sa dobrim znanjem pozadine i toka hajki.

Sve je počelo krajem juna te iste godine, prvim sporadičnim lavežima vezanih pasa razlamajućim se do dubina noći. Najpre je to bilo uobičajeno lajanje, reakcija psa na noćne zvuke, poput oglašavanja lisice sa šumovitog brega, čiji jezivi glas ume da podbuni sve džukele u nekoliko obližnjih mahala a budnog domaćina nagura što dublje pod jastuk i jorgan. Po koji nervozniji domaćin je izlazio, opalivši prangijom ili karabinom u mrkli mrak, samo da stiša noćnu larmu neprihvatljivu za premorene kosače i žeteoce tokom vrelih dana žarkog leta. Nekolicina besposlenijih Kragujčana se okupi tih dana i ubi lisicu, tvora i dve kune, nadajući se da su ta stvorenja noću izazivala laveže pasa.

Stvar postade nesnosna tokom jula. Od par sati pre ponoći, kada se ugasi lampa u najbudnijem domaćinstvu u Kraguju, pa sve do nešto pre pola četiri ujutru, psi nisu zaklapali vilice. Svaki četvoronožac, vezan ili lutalica zatečena u selu, lajao je toliko glasno da prosto navede na čuđenje da su pseće glasne žice neuništive. Ustajali su očajni ljudi, pojili i hranili pseta, pucali u vazduh, čak i tukli motkom nedužne životinje, ali uzalud, lajanje nije prestajalo. Zadnjih noći pre prve hajke, psi su bili toliko agresivni i nesnosni da nikakvo umirivanje nije dolazilo u obzir; čak su bila i dva slučaja kidanja velikih pasa sa lanca, odmah za čim su usledili krvoločni ugrizi. Jedan domaćin i njegove komšije su ozleđeni tom prilikom, a psi su bili ustreljeni.

Neispavan i premoren narod je počeo da razmišlja o ozbiljnosti problema, jer poslovi na njivama nisu mogli čekati, kukanje okana jastucima nije davalo nekog rezultata, jedino je nekoliko kuća odvodilo pse predveče dalje od kuće da na miru provedu noć. Smena kiše i vreline je dovodila u opasnost pojavu glavnice na raži i pšenici, tako da je hitno trebalo rešiti problem i sklanjati letinu u ambare od boleština. Nekako se tih dana proču vest da je medved viđen u šumama južno od Kraguja, u mestu poznatom kao Nesečeno. Iako se znalo da psi cvile i ćute pred mnogo većom zverom od njih, krenule su inicijative da se preispita i taj slučaj, iako u ovom kraju medved nije bio viđen više od pola veka.

U „Kronici Kragujskog Dola“, pisanom istorijatu izvesnog Đorđa Pismenjaka, pominje se da južno od sela Kraguj, nepuna dva kilometra, se pruža neravan teren znan kao Nesečeno, pun bregova i uvala, prekriven gustom mešavinom hrastova cera i kitnjaka pod zabranom seče — itekako stasalog drveća, viševekovnog totema, ako se izuzmu poduhvati nekolicine porodica drvokradica. Drveće je tabuisano; na ulazu u šumu se nalazi monolit, gde je tradicija da sveštenik, bez ikakvih uobičajenih verskih obreda, u pratnji barem nekolicine meštana preseče kolač, polovinu baci u šumu i ka njoj prospe vino i zdelu pšenice. Postoji podatak da su najstariji meštani taj obred činili dva puta godišnje, negde sredinom proleća i sredinom jeseni, ali ukorenjivanjem pravoslavlja, prvi sveštenici su zadržali obred, odredivši da to bude nedelju dana pre Đurđevdana i nedelju dana pre Mitrovdana.

Problem većini Kragujčana je bio kročiti u Nesečeno. Daleko od toga da niko nije kročio — pomenute drvokradice, pritajeni preljubnici, lopuže noćnih njiva. Nema Kragujčana koji kao mali nije, grđen kod kuće, otišao da se isplače na obodu Nesečenog i pritaji na koji sat iz osvete, ili da pusti stado koza i ovaca u šipražje oko vekovnih hrastova. Sve to danju. Noću ti niko u Nesečeno neće ući ni za šaku groša. Ipak, nekako sakralno su se svi odnosili prema ovoj šumi; na stranu što je bila neprohodna do susednog sela i da je zadnji znani puteljak već dobrano zarastao dok je Pismenjak pisao hroniku između 18. i 19. veka. Jedini put je vijugao Mutavim Dolom, spajajući Kraguj sa prvim selom na jugozapadu, Rogovom. Svi Kragujčani su imali obilne parcele šuma duž leve obale Kragujske reke, tako da niko nije vapio za drvnim resursima Nesečenog. Zemljište Nesečenog je bar za više od dva veka bilo ničije, te je u pravnom smislu pripalo državi, iako se nijedan šumar nije vrzmao njime, okupiran većim i interesantnijim šumama u okolini.

Ta sakralnost seoskog življa nije u potpunosti proisticala iz empatije za nedodirljivošću tabuisane šume, jer bilo je i pojedinih razmišljanja da je šuma Nesečenog ogavna, skriva dobre padine za vinogorje i da se može dovesti u red sečom dobrih komada hrastova i spaljivanjem žbunja. Ipak, prost i nepismen narod je dobrim delom bio talac glasina o neprijatnim događajima u tom kraju. Domaćin poslednje kuće Rogova, na kilometar od Nesečenog, par puta je ozbiljno razmišljao da se iseli zbog neobičnih prizora u sumrak. Nije nikome želeo da se u detalje poveri šta je ugledao; zna se da je to prouzrokovalo srčane smetnje. Turskoj tročlanoj patroli konjanika na potezu Nesečenog pripisuje se nestanak 1763. godine, sudeći po zapisu u pomenutoj hronici. Bilo je tu i neobičnih priča o odbeglim ili izgubljenim grlima stoke, noćnom dozivanju imenom domaćina, pakosnom kreveljenju kozolike životinje iskolačenih očiju u gluvo doba noći.

Čuvena je priča Radoja Mitića, zvanog Rade Vrdalama, iz 1880. i neke, posle oslobođenja — zavidno povoljno prodao kravu u Rogovu, dobrano se zapio, zadocnio nazad ka Kraguju i po mraku pogubio, prodrevši poprilično u Nesečeno. Odlučio je da prenoći, zgrčivši se na padini u korenju ispod nekog debla. U neko doba noći, otrežnjen, osetio je nežno drmanje. Na mahove mu se javljala silueta čudne glave, ni nalik ljudskoj, gonila ga da igraju žmurke po mrklom mraku, pričala svakojake gadosti na turskom i čak ga ugrizla za obraz. Udario je toljagom tu glavu, nakon čega se prolomio ludački krik neljudskog glasa i potrčao je iz sve snage kroz bodljikavo trnje šume. Uspeo je da istrči, gde je viđen i hitno prebačen u gradsku bolnicu. Lekar je dijagnostikovao gomilu površinskih ogrebotina i dubljih posekotina, vidnu duševnu uznemirenost, seriju uzastopnih srčanih zastoja i ujed biljojeda na levom obrazu, verovatno papkara, sudeći prema obliku otiska ugriznog dela vilice. Preživeo je, uprkos svemu, živeo još nekoliko godina, vidno ćutljiv i povučen za čoveka što je važio za najvećeg šaljivdžiju u selu.

Kružile su i glasine o vampirima zakopanim tamo, usisavačima svog života oko grobova, pa se tako jednim delom šume objašnjavalo potpuno odsustvo ptica i sasušene, pokidane vegetacije elegičnog izgleda. Duhovi nestalih Turaka i jednog hajduka bili su popularni za vreme detinjstva mog dede Stanoja. U ljudskim pričama bauljale su veštice po rastinju Nesečenog, prikradajući se noću u štale najbližih mahala, gde su izvodile demonske obrede, jašući na stoci, što je za posledicu bila manja produktivnost i kvalitet mleka. Tu je i jezivo komična priča Leposave Branković: nestala ovca ili koza, vratiće se sama iz pravca Nesečenog za nekoliko dana. Kada bi Leposava prišla da je pomuze i počela da je grdi, kako se ovde često viče na stoku, životinja bi okrenula glavu i uperila pogled u nju sa takvom zlobom i cerekanjem da bi prestravljena žena istrčala iz štale. Postojale su i glasine o divokozi što je povremeno ostavljala tragove s mirisom nafte ili petroleja.

Prva pomenuta hajka je organizovana u prvoj polovini jula. Zapravo, prve dve i nisu bile hajke u pravom smislu tog pojma, kada se grupa lovaca okupi i koncentrisano pročešlja određeni teren. Posle budalastog predloga jednog Kragujčana da se otarasimo pasa i spavamo mirno, na radost lopova, lisica i svega što se pribojava psa, naiđe predlog da pustimo sve pse sa lanaca i pratimo ih do iritantnog izvora ka kome će krenuti. Ova ideja je imala klicu nesmotrenosti — time možemo dobiti čopor pasa na okupu u međusobnoj borbi. Odlučili smo da žene, deca i stari sklone u kućama a da pustimo najpre pse iz mahale odakle je gotovo uvek kretao nesnosni lavež i zarazno se širio na ostale pse u selu. Bio sam jedan od prvih svedoka, vidno začuđen činjenicom da sedmoro puštenih pasa iz pet dvorišta nikuda ne odlaze. Otvorili smo im širom kapije, gurali ka pravcu u kome su upirali poglede dok krvoločno laju, ali oni nisu iskazivali nikakvu volju i potrebu da krenu ka tome što im smeta i izaziva preteranu pažnju. Jedan pas je čak ugrizao čoveka vukućeg ga ka šumi. Psi su vraćeni na svoja mesta i prva hajka je krenula spontano, mahom neorganizovanim seljacima pretresajućim teren oko kuća cele noći uoči sutrašnjeg Petrovdana. Ni druga hajka nije uspešnije prošla; povela ju je dva dana posle Petrovdana grupa besposličara raspuštena predveče iz mehane, spustivši se nizvodno Kragujskim Dolom. Pritom ih je uhvatio večernji pljusak, a agresivni psi su utihnuli dok je tutnjalo nevreme cele noći.

Mirne noći su potom trajale nedeljama i onda, negde pre ponoći 4. avgusta, najbliža mahala pored Nesečenog čula je jeziv zvuk — prema kazivanjima svedoka, nešto između krika čoveka u teškim mukama i čudnog meketanja više koza odjednom. Prve pomisli su bile da se čobanin sa stadom koza našao u vučjem obruču, te se sutradan organizovala i treća hajka, među čijim učesnicima sam bio i ja, ovoga puta rešen da istrajem u misteriji, ma koliko su moje mlade godine obilovale neiskustvom traganja za tada nedokučivim. Ujutru smo pretražili svaki pedalj negde oko trećine prostranstva Nesečenog ka strani Kraguja i u sušnoj podlozi našli nekoliko pomešanih, teških za praćenje, tragova koza i verovatno pastira s mirisom ulja ili nafte. Bilo je i aktiviranja dinamita ka centru neprohodne šume. Istaknutiji seoski domaćini, starešine sela okupljeni u ovoj hajci, posumnjali su da neko u našim redovima tera ozbiljnu šegu s narodom i odustali od daljih potera, makar i po cenu da pobiju svoje pse ukoliko i dalje budu noćima nesnosno zavijali i besno lajali. Ubrzo su skup ispred mehane posetili žandarmi, privremeno oduzevši zatečeno oružje i pritvorivši na nekoliko dana troje istaknutijih glavešina sela. Avaj, izvor pucanja discipline pasa je, po svemu sudeći, nestao od tada, dajući meštanima spokojniju jesen da na miru pokupe plodove celogodišnje muke.

No, kada sve zatihnu i ubrzo bi zaboravljeno seoskim svadbama i drugim svetkovinama, gde se samo u po koji okup na parastasu ili slavi prolomio koji komentar na nedavne nesnosne laveže pasa, rešio sam da istrajem u rešavanju misterije. Krajem novembra se desiše dva nedela na dijametralno suprotnim krajevima sela; iste noći su pokradene dve nečuvane pušnice pune suvog mesa, te mudrije glave nekom logikom zaključiše da su oni nehumani krici noćnih tormenta bili ipak ljudsko maslo.

Kao jedini učesnik nezvanične, četvrte hajke, ja sam bio taj koji je pretražio dobar deo Nesečenog u drugoj polovini oktobra. Hronologiju svih hajki, zapažanje da sam u noći 21. oktobra čuo u daljini šume užasne šumove i glasove, a ubrzo ugledao daleki obris nejasnog, grozomornog i stravično pokretljivog obličja, izneo sam u pismu svom profesoru Jeličiću. Bio sam student medicine završne godine pri univerzitetu u Skonu i imao čast da mi mentor završnog ispita iz endokrinologije bude jedan od najsvestranijih ljudi fakulteta, bez imalo antropocentričnog poimanja evolucije živog sveta.

Profesor Jeličić se bavio celokupnim živim svetom, interesovali su ga recentni i izumrli gmizavci, istraživao je lekovitu floru posebno u lečenju endokrinih žlezda. Po struci cenjeni fiziolog, u praksi odličan ekolog i vrstan znalac uporedne anatomije kičmenjaka, okoreli evolucionista. Specijalizovao se za endokrine žlezde čoveka kako bi imao stalan posao redovnog profesora medicinskog fakulteta. „Insulin svinje i čoveka su slični. Evolucija je spor i tvrdoglav, ali vrlo pragmatičan mehanizam prirode. To je nit kojom Bog upravlja, ako baš mora da začinimo kreacionizmom. Ja verujem da i bogovi evoluiraju i te promene svale na nas, dajući nam odgovornost da preživljavamo, kako bi imao ko da veruje u njih. Ko je stvorio Boga, bogove? Ljudski faktor odbacujem u odgovoru. Brontosaurusi nisu im se klanjali, a mitološki imali čak mozak viška od nas, danas ih sagorevamo u motorima. Tu su, u svakom rezervoaru automobila i traktora. Razvijajte svoje poimanje sveta, ali naučite hemijske formule svih humanih hormona i morfologiju žlezda, jer niste teozofi po struci, već precizni kasapini ljudskog tela koji produžavaju živote vaše vrste, precizni dozatori otrova korisnog pacijentima kao lek. Katenacija ugljenika — to je jedini materijalni trag nejasne vis vitalis, đavolja arhitektura organskog života. Božja? Ne, ako je Bog oličenje dobrog, antropocentričnog, ne bi nas sigurno kaznio ovim heterotrofnim prokletstvom u večitoj trci za resursima.“ — kako je jednom naglasio na ležernijem delu predavanja teorije iz endokrinologije.

Korespondencija se ubrzo rasplamsala u nekoliko razmenjenih, srednje opsežnih i par sažetih pisama, da bi mi profesor Jeličić konačno najavio dolazak sredinom neobično toplog decembra. Sačekao sam na železničkoj stanici profesora ujutru, stričevom uljudnom konjskom zapregom za iznajmljivanje. Nakon nepunog sata smo se našli u carstvu jela moje majke, potrudivše se da ugosti gosta i višednevnog stanara jedine gostinske sobe u kući.

Tek što je prošlo podne, profesor Jeličić je insistirao da odmah krenemo u Nesečeno do čijeg početka šume nam je trebalo pola sata hoda padinama vinogorja umerenog uspona. Zadržao se samo ispod prozora kratko, pregledajući kaldrmu sperenu nedavnim jakim kišama što su oštetile čak četiri vodenice na seoskom potoku. Iz kofera od pohabane goveđe kože u manji kožni ruksak je strpao poveću svesku, džepno ilustrovano izdanje vodiča za tragove na engleskom pod naslovom „Trace It: Field Guide for Mammal Footprints“ u izdanju Will & Cromwell Press, fotoaparat Leica I, lovački nož sa kožnom futrolom i još sitnih predmeta. Kroz nepunih pola sata užurbanijeg hoda smo već bili na mestu odakle je treća hajka prodrla u detaljno prečešljavanje prvih par stotina metara ka centru Nesečenog.

Posle polučasovnog posmatranja ugažene trave i blata po tmurnom i maglovitom decembarskom vremenu, profesor Jeličić je zaključio da potencijalno prisustvo traženih tragova znatno remeti gomila ljudskih otisaka iz treće hajke na obodu šume. Napravio je par fotografija sa što širim spektrom ka šumi a onda rešio da još nekih sat-dva do sumraka obilazimo obod šume ka Rogovu. To smo i činili, bez konkretnijih nalaza. Načinio je još nekoliko fotografija, mahom ka selu Rogovu sa jednog uzvišenja. Zatim mi se obratio: „Nesečeno je samo mali udeo ogromnog kompleksa hrastovih šuma u ovom kraju. Pogledaj kako se spaja sa šumom oko i iznad Rogova. Ta zver, šta god to bilo, nije izlazila iz šume skorije, bar ne posle jake kiše. Ipak se ne bih usudio da zalazim u šumu nakon onih tvojih silnih tekstova u pismima. Ne kada sumrak već dobrano nailazi pod ove tmurne oblačine. Nastavljamo izjutra. Odvešćeš me najpre tamo gde sveštenik vrši jesenji i proletnji obred — ima veze sa Noć veštica i Valpurgijskom noći — a onda idemo gde si ugledao, bar obrise i nejasnu siluetu. Nešto mi govori da je taj stvor prilično inteligentan, ako je uspeo da ne bude nađen u tolikim hajkama. Da li misliš da te je pratilo nakon što si ga čuo i u daljini kroz šipražje ugledao kako se propinje na mesečini?“

„Priznajem da sam se prestravio, pobegavši kroz vlažnu stelju šume bez pucketanja. Nisam siguran da li sam ugledao nešto neobično ili su to bili zalutali čobani sa kozama; nisam imao hrabrosti da ih dozivam i utvrdim. Ali predosećam da je sledeće noći, pre nego što se prosula snažna dvodnevna kiša i posipala te tragove, nešto posetilo kaldrmu ispod mog prozora u najfinijoj tišini, mog psa toliko izbezumilo da je ćutao i kunjao par dana, kao kada se vuk nađe u blizini a psi zaćute. Videli ste, profesore, da je moja kuća poslednja u Kraguju, a prva pored Nesečenog.“ odgovorih.

„Možda je to bio i vuk, parče traga ukazuje na njega u tvom dvorištu.“ nastavi profesor. „Imali ste stvarno jake pljuskove, vidi se da sve odiše gnjecavom vlagom gde god nagaziš. Psi toliko larmali, a tvoj ni da kmekne te noći. Vidiš, to je inteligentno u svemu tome. To je uvidelo jaku kišu i pre nje se ušunjalo u tvom dvorištu iz neke znatiželje, otvorivši neprimetno vratanca na plotu, umirivši psa i dalje nije smelo da rizikuje eventualni prodor u kuću i napad na ukućane. Ima nečeg ljudskog u tome.“

Ujutru smo doručkovali u seoskoj mehani; predstavio sam ga kao svog profesora na terenu radi istraživanja lekovitog bilja. Seljani su ovde travare poistovećivali sa lekarima, tako da je ovo predstavljanje nastavilo mirni život sela — naprosto, nije nam bila potrebna pomoć usiljenih hajki, već precizno i strateško istraživanje.

„Nije toliko bitno šta će selo reći za mene i naše istraživanje. Razni čudaci se motaju svuda. ‘Lekovito bilje u lečenju endokrine patologije’, to je rad koji mi leži u fasciklama i privodim mu kraju. Dodaću bilje egejskog uticaja dolinama Vardara i Pčinje. Tu smo. Nisam poneo onu vreću u koferu bespotrebno. Kalendarski ulazimo u zimu, te čupaćemo koji koren rodova Stachys, Loranthus, Leontodon. Mimo toga, postoje čudaci, moćni su, imaju para i fanatici su, ali ne baš u naučnom smislu. Mračnjaci, poraženi u Velikom ratu i sad kuju neomitologije. Uzdižu se opet u Nemačkoj i vršljaju svetom. Šta god istražili, ne publikujemo. Ne, za sada.“

Sa ovim sam se slagao. U okultnijim studentskim krugovima tokom studija, čuo sam za pojedina hermetička društva, a ovo profesorovo ukazivanje me još više načinilo konzervativnim i hermetičkim, da zaštitimo ono na čijem smo tragu, ili smo bar mislili da jesmo.

Nakon podneva, ništa vedrije obdanice od jučerašnje, kročili smo ka rastinju Nesečenog. Nailazili smo na nekoliko povećih panjeva do skora vitalnih hrastova, izgubljenu žensku maramu mladalačkih dezena — šuma i nije imala toliki status tabuisanosti u smislu strahopoštovanja i boravka u njoj. Tokom dopisa sa profesorom, ubeđujući ga sve čvršće u istraživanje zbunjujućeg slučaja za koji je bilo neophodno znanje stručnjaka, napomenuo sam da u Nesečenom postoje zidine drevne kuće otprilike niz padinu od obrednog monolita, skoro u centru Nesečenog, gde je šuma najgušća. Verujem da je profesor zato odlučio da najpre poseti monolit a onda nastavi ka tim zidinama, gde je ujedno i mesto gde sam opazio obrise čudnog obličja.

Profesor je razgledao monolit, virivši poput zuba malim delom iz plodnog šumskog humusa, zatim koračao u širem obimu oko njega, fotografisao i sa početnim ushićenjem progovorio: „Čoveče, ovo je asteroid, definitivno! Pogledaj taj reljef oko njega, ovo rastinje krije konfiguraciju terena kakva nastaje kada baciš kamen u vodu a ona se koncentrično uzburka — pogledaj taj blagi, koncentrični nabor oko nas. Ovako nešto sam video u Estoniji, Ilumetsa krater. Ova istraga uključuje i geološku naučnu granu, ali najpre poseta zidinama.“

Kameni ostaci nekadašnje kuće, vremenom okrzan južni i zapadni zid, kao i postojan temelj od masivnog kamenja ostavili su utisak nenarušavane vekovne prazne nastanjenosti. Videlo se da je njen enterijer bio iz dve omanje sobe iz kojih su sada štrčali ogromni hrastovi. Videli su se tragovi plitkih, ranijih kopanja i razgrtanja kamenja, verovatno u potrazi za skrivenim blagom. Pronašli smo i nešto što je nekada bio podrum, na ulazu znatno urušen kamenjem iz zidina i korenom pomenutih hrastova gusto isprepaletanog na putu ka vlažnijim dubinama. Bez sekira i pijuka, pod rizikom kolapsa celokupnog temelja ostatka kuće, nismo mogli dalje ka podrumu. Nikakve skorije tragove nismo primetili oko zidina i na ulazu u podrum. Profesor je izneo sumnju da ovde možda i ima tragova, sudeći po utabanosti tla, ali su na vešt način očišćeni.

Uzorkovali smo po povratku komad monolita, punog šupljina nalik morskim sunđerima, na prvi pogled delovavši upravo kao okamenjeni morski sunđer. Profesor je nameravao da uradi stručne konsultacije sa prijateljem na Rudarsko-geološkom fakultetu u Skonu.

Interesovala ga je „Kronika Kragujskog Dola“ čuvana zavešćajno u skromnoj crkvenoj biblioteci sela. Posetili smo sredovečnog sveštenika Prokića i zamolili da tog kasnog podneva prelistamo knjigu, krijući komad monolita u rancu ne bi li eventualno izazvali sveštenikovo negodovanje zbog lomljenja dela tabuisanog monolita. Sveštenik je imao strahopoštovanja prema nauci, a zbog obaveza nas je ostavio u toploj, praznoj crkvenoj trpezariji, imajući veliko poverenje u mene.

Zapise o Kragujskom Dolu sam imao prilike da jednom vidim, bez dubljeg uplitanja u čitanje. Listali smo rukopis nekih pola sata, čitajući svakojake podatke o kretanju stanovništva, važnijim događajima, legendama, glasinama i narodnim verovanjima dok nismo naišli na podatak o ruševinama u Nesečenom. Đorđe Pismenjak je opisao, prema legendi, da kuća u Nesečenom je bila naseljena saksonskim rudarem radeći u Novom Brdu tokom procvata rudarstva srednjevekovne Srbije, zavolevši ovaj kraj i ženu te izgradivši dom usred šume. Pismenjakov izvor pripovedanja navodi da je celokupna porodica verovatno umrla tokom „čume“ — kuge. A onda smo naišli i sitno dopisan tekst na margini žute hartije da se pretpostavlja da je Saksonac počeo svoj lični rudnik „blizu zuba“.

Rudarstvo ovog kraja nije bila tabu tema. Po raznim dolovima nalaze se pliće ili dublje iskopine u potrazi za rudom. Postoje par rudarskih, neosiguranih jama po padinama Kraguja gde meštani i danas pod rizikom zalaze da nakupe komade uljanih škriljaca kojima peku rakiju ili greju se ukoliko nisu na vreme spremili drva za zimu.

Zub pominjanja u tekstu mogla je biti bilo koja stena po razbacanim dolovima štrčeći iz zemljišta. Obišli smo narednog dana više takvih lokacija i otkrili ništa. Ipak, otkrili smo u mehani od vremešnog Radomira da je njegov deda nazivao monolit zubom.

„Ovako. Pored toga što smo zaluđeni istraživači, mi smo i ljudi sa sopstvenim obavezama. Mene očekuju višednevne obaveze na fakultetu i porodica, a tebe učenje, karijera i stvaranje porodice. Razgovaraću sa profesorom Popovskim o komadu stene i još jednom doći u posetu za vikend kroz par nedelja. Vidim da tapkamo u mestu, ali sam video i da je nešto tapkalo ispred onog urušenog podruma i prikrilo tragove. Nešto je po sredi inteligentno i korak-dva ispred nas. Vratiću se sa još nekim stvarima. Ne preduzimaj ništa.“ reče profesor pri odlasku u Skon.

Otpratio sam profesora na večernji voz i kroz tri nedelje ga ujutru čekao na istom mestu. Ovoga puta je došao sa duplo većim prtljagom, ponevši i dinamit. Čim smo se okrepili od puta, krenuli smo, tog prvog petka posle Božića, po vlažnoj vegetaciji ka Nesečenom, dok su se iznad nas valjali olovno sivi oblaci puni snežnih padavina. Poneli smo sa sobom lovačku sačmaricu, kratku sekiru, vojni ašov, omanji pijuk, konopac, dve baterijske lampe, šest štapova dinamita, fotoaparat, sterilne tegle za uzorkovanje, hirurški pribor i nešto konzervirane hrane. Sneg je lagano krenuo da veje kada smo stigli do obrednog monolita.

Interesantno je da ništa se nije dešavalo za vreme profesorovog odsustva. Napadi su utihnuli, hajke takođe, a ni ja nisam preduzimao ništa, poslušavši profesora da sačekam metode rada, bdijući povremeno noću.

Počeli smo da otkopavamo mekani humus oko obrednog monolita. Zemlja je bila izuzetno porozna, ispresecana brojnim kanalima različitog dijametra. Nakon nepunog metra kopanja u dubinu, ukazao se sistem kratera na njemu na strani ka padini spuštajućoj se blago ka rudarevim zidinama kuće.

„To je kanalima rovaca, voluharica, kišnih glista, krtica, slepih kučića i lisica povezano ka južnoj padini. Da, klizi. Fotografiši mi veće kratere u meteoritu iz više uglova.“ reče profesor, pomalo razmišljajući naglas.

Na moje pitanje šta je saznao u vezi komada uzorka od profesora Popovskog reče: „Prema položaju kamena i okoliša nastalih padom, definitivno je ovo meteorit. Sastav je tipičan za stenovite meteorite, silikati dominiraju, ali ono što je čudilo profesora jeste ta poroznost, stotine majušnih tunela, kao da su krila neku mekšu, organsku formu skrivenu u tim tubulama tokom svemirskih putovanja ovog jajastog kamena. Moja teorija je da je to u žitkom stanju, sposobno da klizi, vođeno kanalima, nagibom terena i gravitacijom. A to nas dovodi i do rudareve kuće, barem do onoga što je ispod nje. Skupljajmo alat i bežimo u njegov podrum. Sneg pojačava sve više.“

Na ulazu urušenog podruma smo izgubili četvrt sata sekući mreže hrastovog korenja. Ipak se među njima nešto provlačilo, puzeći ili čučeći — zaključili smo po urezima suvog poda. Zalazivši dublje ka unutrašnjosti omanjeg podruma, sve više je zaudaralo na koktel mirisa papkarskog i ljudskog izmeta.

Provlačeći se nekoliko metara kroz nisku jamu, povremeno zasvođenu cepanicama, profesor tihim glasom zaključi: „Profesionalna deformacija! Rudar je kopao rudnik iz sopstvenog podruma. I to baš u pravcu monolita. Namera ili slučajnost?“

One noći kada sam budalasto krenuo sam u pretragu Nesečenog, grotesknu siluetu sam kroz žbunje pri mesečini povezao sa par ljudi držeći koze, papkare u rukama, jer bilo je nekog meketanja i neke srdžbe u glasu. U asocijaciji sa tadašnjom krađom mesa, pomislio sam da sam uočio te aktere odmičuće od mene pomalo čudnim kretanjem, što je moj um pripisao slaboj mesečini i otežanom kretanju pri nošenju ukradenog.

„Overde smrdi na naftu.“

„I ne čudi. Hodamo po uljanim škri...“

Profesorovu rečenicu je naglo prekinulo munjevito istrčavanje stampeda iz dubina rudareve jame neobasjane baterijskim lampama. Ali kakav stampedo? Ono što smo ja i profesor ugledali bila je skupina od dva zapuštena čoveka u raspalim ritama i tri jače, poludivlje koze ili jarci, kičmeni deo srastao poput sijamskih blizanaca, okružen bezobličnim gelom kao medijumom stapanja organizama.

Himera, kako smo kasnije nazvali ovog silom sintetisanog stvora, kretala se uglavnom koristeći ljudske noge, dok su kozje imale ulogu podrške od stropoštavanja pri nesigurnijim koracima. Glave, polovine trupova i udovi su bili fizički odvojeni, funkcionalno donekle. U tom stravičnom šoku za naše umove, uvidela se dominacija ljudske strategije kada nas je himera u tom zaletu oborila, uzevši jednom od ljudskih ruku profesorov lovački nož i počevši besomučno zamahivati i zabadati u potkolenice nogu kojima se profesor branio iz ležećeg stava.

Možda su prolazili sati, dani, nedelje u mom umu tog trena, tragajući za nečim što je u svakodnevnom životu neobjašnjivo. Znam da sam refleksno strgao napunjenu pušku sa profesorovih leđa i sručio oba metka krupne sačme u predelu spajanja kičmi tog stvora. Trenutak kasnije, jamom se prolamala užasna simfonija biljojedskog zapomaganja i ljudskih jauka, himerinih i profesorovih.

Sećam se profesorovog bolnog uzvikivanja: „Ne više! Ne više!“ kada sam upalio sve štapove dinamita zajedničkim fitiljem, bacio ih duboko u mračne bezdane jame, ka stvoru grozomorno uvijajućem glave i udove u svim pravcima. Kroz taj nepuni minut gorenja fitilja, pun adrenalina, dohvatio sam ozleđenog, besnog i polusvesnog profesora, istrčavši dvadesetak metara desno od otvora ruševnog podruma, kada se razvila snažna eksplozija nabacavša na nas sitnije hrpe uljanih škriljaca, snežne prašine i mokrog šumskog humusa.

„Budalo! Branili smo se od vukova.“ bile su to poslednje reči pre nego što je profesor pao u nesvest od gubitka krvi.

Profesor je preživeo. Pohvaljen sam da je do bolnice imao dobro podvezanu prednju tibijalnu arteriju na rasparanoj desnoj nozi. Mesecima smo ponavljali iskaze da smo se tokom lova sklonili u ruševnom podrumu od mećave, gde smo nabasali na čopor vukova. Problematičan je bio dinamit, nabaviljen sa rudarskog fakulteta. Bili smo decidni da smo eksploziv zatekli u jami i iskoristili ga, što nam je poverovano.

Strahovali smo od iskopavanja ruševine i detaljne istrage, plašeći se da ćemo biti optuženi za ubistvo ljudi. Srećom, eksplozija je bila toliko razorna da je stopila i raznela himeru do neprepoznatljivosti, ostajući samo komadi skeleta i dentina. Zapaljivi uljani škriljci su sagorevali eventualne ostatke danima. Nađeni su u zatrpanom kamenju komadići roga i papkarskih zuba, okarakterisanih kao plen vukova. Bilo je i čudnog zapisa da je eksplozija izbacila kroz otvor podruma nagorele ostatke složenih snopova hrastovih grana, kakve čobani pripremaju za stada tokom zime. Pred kraj istrage nađeni su komadi pravog ljudskog dentina, šavovi ljudske lobanje, ali nakon veštačenja odbačeni kao dokaz, jer nije bilo prijave nestanka nikakvih ljudi; presudna je bila starost skeleta, procenjena na 200 do 400 godina.

Ruševine nikada zvanično nisu otvarane, iako je javni tužilac usmeno insistirao da se to mesto prekopa, radi potpunije slike. Ali, nastupala su nova, predratna vremena. Ogromna većina porote bila je zadovoljna činjenicama, dok sudija nije hteo da čuje za angažovanje oskudne mehanizacije i troškove radne snage „u nekoj tamo zabiti, kada je već sve logično objašnjeno. Mi istražujemo skoriju sadašnjost, viševekovne ostatke ostavite istoriji, nisu deo ovog predmeta.“ Pretpostavljao sam da je sudija bio informisan da je profesor čovek od ugleda, te nije previše zalazio u najsitnije forenzičke banalnosti.

Ranije je problem ubodnih rana na profesorovoj nozi objašnjen da sam ih ja nenamerno nanosio u brzini, pri naletu zveri obaravši ga, što je i profesor potvrdio, javno mi zahvalivši što sam mu spasao život. Nož je ostao zatrpan, verovatno polomljen i polustopljen. Sve su to morali da nam veruju, jer iskopavanje tona kamenja i precizna rekonstrukcija događaja je zahtevala „budžet holivudskih blokbastera“. Javni tužilac je upitao da li su u medicinskom izveštaju bili navedeni eventualni tragovi zverinje krvi u nozi i na njoj, ali je pozvani svedok, hirurg Spasojević, rekao da su bili u pitanju delovi sata opstanka noge, a ne njeno fotografisanje i poziranje za medije i istragu.

Posle tri meseca mučne istrage, slučaj je zatvoren. Kažnjeni smo novčano, zbog izazivanja opšte opasnosti eksplozivom.

Profesor se neko vreme rehabilitovao u banjskom ambijentu, gde sam ga posećivao. Tom prilikom mi je rekao: „Ta tkiva, organi su se održavali vekovima. Možda je ono bio rudar i njegov savremenik slepljen svemirskim lepkom sa svojom stokom, možda članovi nestale turske patrole i odbeglo stado. Sve si uništio. Znam, i ja sam kriv, upali smo u onu jamu skoro kao da smo ušli u kafanu. Nesmotreno. Biljke su me razmazile, iskopaš im koren dok stoje mirno. Prošlo je možda pola galaksije u ledenoj, kamenoj čauri. Zašto mislim da smo ga eksplozijom uništili? Ne, ja neću više tragati za odloženim odgovorima. Dovoljan mi je fakultet do penzije. To me je rasvestilo da neki odgovori treba da ćute. Šta? Da smo se raskokodakali u istrazi i medijima da smo digli u vazduh razdraženu, pravu pravcatu himeru? Gde su dokazi? Da udostojim propast mog besprekornog ugleda? Da prizovemo gladne duše Tula da vršljaju i otkriju naše otkriće? Da se vratimo nazad i raskopamo ono što treba biti zakopano? Ne, to će ležati duboko pod zemljom hiljadama godina. Ako je uopšte i opstalo. Ko zna šta je sve ispod i iznad nas? Ne treba se igrati opasnom igračkom. Nisam toliki fundamentalista. Opasna vremena, prijatelju moj. Nazvao sam te budalom. Ja sam bio ta budala. Jednostavno, plitki smo za neke stvari. Evolucija će čekati. Mene čeka porodica, unuci.“

„Profesore, a da smo to valjano umirili, uzorkovali i ispitivali naučnim metodama neokušenim za ekstraterestrijalno? Ko garantuje da mi ne bismo postali svojevrstan grifon?“

Postoje oskudne informacije mojih Kragujčana da je ipak bilo nezvaničnog kopanja po ruševinama kroz višednevni kamp desetak ljudi u crnim, kožnim kaputima. To se desilo krajem tridesetih, kada sam već skoro deceniju bio daleko van Kraguja. Vidno je bilo da su kamp napustili pod vidnim besom i razočarenjem.

Nikada me niko nije kontaktirao u vezi Nesečenog. Potrudio sam se da me niko ne kontaktira.