TIKVA(N)

eko horor / folk horor / kosmički horor

~ 15 minuta čitanja

Prva publikacija: Iza uma IV (2024), str. 215

Na granici apsurda i kosmičke nelagode, svakodnevni motivi dobijaju neočekivane dimenzije.

Kako sam samo pohlepan bio! Moja sebičnost nije dala da blagovremeno prikažem u potpunosti ni najbližima kakav fenomen se desio u zasadu kukuruza, da na vreme budem zaštićen. Tikvan!

Boravio sam često na selu, obrađujući jedva petinu celokupnog očevog i dedinog imanja, dok su ostale parcele bile pod rentom žitarica, livada za kosidbu ili polako forestifikovane; drveće će svakako biti dragocen resurs u mojoj poznijoj starosti ili mojoj deci.

Uglavnom sam sadio monokulture, plodored pšenice i kukuruza sa podkulturama na povećoj parceli kraj kuće, oko potočne obale, gledajući da svoj delić mozaika biljne kulture uklopim sa istim kulturama okolnih susedskih hektara, ne bih li došao u situaciju da angažujem preširoki kombajn koji će u julu morati da pogazi pola kilometara nečijih redova atarskim putem za uske traktore, ne bi li došao samo do moje ostrvske njive pod pšenicom, opkoljene morem kukuruza.

Te godine su prolećne kiše bile jako dobre i na vreme zastale ne bi li se obavila prolećna setva u optimalnom roku. Selište, potes gde je bila i moja njiva, je bilo namenjeno kukuruzu. Zasadio sam na toj parceli od četvrt hektara sadilicom seoskog momka kukuruz, novi hibrid otporan na sušu, a polovinu tih redova oko središta njive i potkulturama pasulja i tikve. Pasulj, to “sirotinjsko meso” bogato proteinima i vlaknima, sam voleo od malena, a urolog mi je savetovao da bih trebao jesti šaku bundevinih semenki dnevno zbog održavanja prostate u mojim sredovečnim godinama.

Uživao sam gajiti biljke! Mirne, neagresivne poput pojedinih domaćih životinja ili kućnih ljubimaca. Nisu ni zahtevale toliko svakodnevnih obaveza kao životinje. Upijao sam energiju iz njih, kao što bi me neki energetski vampir od pseta crpeo u stanu. Priprema zemljišta, setva, minimalno đubrenje, zaštita pesticidima i navodnjavanje i na kraju ubiranje plodova. Jednoj njivi posvetiš nekoliko dana u godini a ume fotosintezom da uzvrati poprilično u idealnim godinama. Jedva sam čekao petak u grafičkom studiju kraj ogromne štamparije da polučasovnom vožnjom svog auta stignem sa porodicom do opustelog roditeljskog imanja.

Prošao je maj, jun i deo jula. Usevi su dobro napredovali, jaki do solidni pljuskovi su se strovaljivali na podneblje na svakih petnaestak dana, odlažući da upotrebim top za veštačku kišu (kreaciju mog oca i komšije) i bunar na kukuruznoj parceli. Kukuruz je dobro narastao, nadvisivši korove čije najveće predstavnike sam posekao motikom jednog vetrovitog junskog dana. Pasulj i tikve su takođe bujale, ne znajući još koliko će me ta bujnost koštati.

Pošto je pala dobra kiša baš prvog dana avgusta, na dan kada sam se sa porodicom vratio sa mora, rešio sam da oberem pasulj čim bude moguće gaziti po njivi. Drugog dana nakon Ilindena sam se zaputio u selo sa decom, suprugom i njenom sestrom, sa planom da konačno uđem u njivu.

Roštiljali smo na imanju, deca su pekla klasje na ostatku užarenog ćumura i jurili sitne ribe po potoku. Uveče sam usamljeno sedeo na balkonu, degustirajući hladno pivo, piljeći u supermesec. Nebo je bilo prošarano oblacima, a kuća iza mene mirisala je na dim i pospanu decu.

Mesec je bio ogroman, zadnji put je bio takav u novembru. Privukao mi je pažnju poput magneta. Razgledao sam njegove pege, skrame, kratere, bore, teksture, žilice, diveći se toj reflektujućoj svetlosti Sunca. Po astrolozima, rođen sam u zodijaku koji je pod jakim uticajem Lune. I bez tog saznanja, za šta nisam hajao, bio sam opčinjen golemom mesečinom.

Odjednom, nestajući mlaz svetlosne putanje se munjevito ocrtao u krajnjim granicama mog gornjeg vidokruga sa tendencijom padanja ka tlu. Bukvalno sam marginalnim vidom opazio kako se putanja stropoštala iza prvih krošnji i krovova na istoku, ka Selištu. Nije se čuo nikakav zvuk. Pad komete me je nagnao na upitnu pomisao koliko li zvezdane prašine u ovom trenutku pada na mene od sagorelih kosmičkih kamenčića. Negde sam i nekada pročitao da naučnici procenjuju da svakoga dana pedesetak tona meteorske mase završi na Zemlji, najčešće u vidu prašine.

Došao je dan berbe pasulja. Već sa prvim zracima jutra sam bio u njivi, čupajući cele biljke pasulja dok su vlažne, nenapečene kasnijom toplotom. U džungli od korova, kukuruza i loza sam ugledao plod tikve, svoju tikvu u svojoj njivi. Odstupala je od ostalih plodova koje sam susretao berući pasulj po tih nekoliko redova. Bila je bledo žuta, veličinom se nešto više isticala od okolnih. Ispred nje je bila sveža, razrovana brazda u dužini od nekoliko koraka, pokidanih i pobacanih strukova kukuruza i pasulja na njenoj putanji. Ničega nije bilo u toj brazdi, samo razrovana zemlja kao što bi plitki plug to učinio ili njuška divlje svinje. Počupao sam korov oko tikvinog korena.

Kroz tri dana sam posetio njivu u Selištu. Tikva je narasla gotovo duplo, a i nekoliko strukova kukuruza u prečniku od metar oko nje su bili znatno debljih strukova i širih listova od okolnih, odskačući u visinu svojim reproduktivnim metlicama. Doneo sam dve velike kofe vode, nalivši ih na koren tikve. Čučao sam kraj nje. Gotovo sam bio siguran kako moj vid uočava delove milimetra koje plod tikve oduzima od okoline šireći se zapreminom. Pomislio sam da uobražavam.

Vratio sam se njivi kroz pet dana, početkom narednog vikenda. Koračao sam početnim delovima njive, razgledajući tikve u sličnom stadijumu vegetacije i očekivane krupniće plodova. Odjednom sam se šokirao. Preda mnom je stajala tikva prečnika nešto preko metra. Kora joj je bila promenjena, u osnovi žuta, ali sa mnogobrojnim narandžastim žilicama. Kao da su pulsirale žilice. Doneo sam još dva vedra vode i zalio koren tikve. Okolni kukuruzni struci su još više odskočili u visinu, odajući položaj tikve. Makazama za orezivanje voća sam ih sasekao na visinu okolnih stabljiki kukuruza, iz straha da ne odaju položaj tikve. Okolne parcele nisu imale podkulture tikvi i pasulja, bile su monokulture poprskane još juna snažnim selektivnim herbicidima i očekivao sam da će domaćini zaći u svoje njive ne ranije pre sredine septembra.

Istraživao sam članke po internetu. Na “Danima ludaje” rekord je oborila bundeva preko 700 kilograma težine, dok najduža nešto preko 3 metra. Moja ludaja je zalazila u četvrti metar prečnika, gurajući okolna stabla kukuruza, čak i ona prekomerno zadebljala. Širila se, dok je visina slabo napredovala, mada je bila preko metra. Njenu masu sam cenio oko tone, upoređujući je sa gigantskim bundevama. Radovao sam se nagradi, koliko god mi ideja fotografisanja kraj nje kao ponosnog seljaka bila tuđa. Možda bi bila dovoljna da serviram auto, sitne popravke u stanu, zamenim ulje na traktoru. Meni je agrarna delatnost bila auspuh, tek da proizvedem nešto domaće hrane i sklonim se od hiljada kontura vektorske grafike što su mi ostajali u glavi čak i kada se sklonim sa ekrana na poslu. Narandžaste žilice su postajale sve tamnije, sve više otkrivajući tamniju tečnost koja je proticala njima. Opipavao sam njenu površinu dlanovima, ali nije pulsirala kao prvih dana kada sam je uočio.

Odlučio sam da je pustim još tri dana. Uzeo sam bolovanje, stalno je obilazeći. Fotografisao sam je tokom moje poslednje posete, ali nisam nikome govorio niti slao snimke. Ni porodici, deca bi se pohvalila drugarima i dočepali bi se drugi do nje, noću dok spavam. Rekao sam supruzi da postoji velika bundeva u njivi, bez većeg ushićenja i zamolio je da nikome ne prenosi. Izučavao sam koliko maleni viljuškar sa najbližeg stovarišta može podići uvis masu, koliko su izdržljivi španeri koje koriste za vezivanje tovara u kamionima.

Petnaestog avgusta je bio veliki vašar u susednom selu, pa je čitav kraj bio pust i okupljen oko manastirskih tezgi i ringišpila. Iskoristio sam priliku, dok su svi drugde, da odem do njive.

Otišao sam na lokaciju džinovske ludaje i od šoka na mestu ostao ukopan, unezverenih očiju, zbunjenog uma. Tamo gde su kubici prostora bili ispunjeni njenim tkivom je bila praznina. Natprirodno zadebljali strukovi kukuruza su bili ispijeni, jedan zatečeni tvor i nekoliko miševa je bilo ispijeno do kostiju ušuškanih krznom. Ostaci tikve su se ljigavo slivali narandžastom skramom niz okolna stabla i lišće kukuruza i korova. Na mestu gde je nekada ležala tikva svojom masom je sada bila lokva narandžaste, guste, spaljene, speknute tečnosti. Širio se smrad dostojan desetinama crknutih životinja u raspadanju, bez ikakvih primesa biljne note mirisa. Koren tikve je bio na mestu, predebeo, ali ispijen. Lako sam ga izvukao pošto je smanjio svoj obim u rupi. Taj podzemni organ je zašao čitavih šest metara u dubinu, parirajući korenju krupnog drveća. Prodirao je osovinski, verovatno ka podzemnim vodama. Drške i komada kore nigde nije bilo.

Pokazao sam supruzi slike pre i nakon ludajinog masakra. Bila je ubeđena da je neko pokušao da je krišom ukrade, bio je nemoćan, pa je od besa i pakosti uništio. Delimično sam podržavao tu pretpostavku u početku, obuzet smradom nalik deponiji klanice u toplom danu. Nikakvih tragova obuće, stopala, otisaka guma, lomljenja okolnih stabala kukuruza nisam našao. Dvoumili smo se da prijavimo slučaj policiji, ali bi se uvek ona smejala pri zamisli da prijavljujemo uništenu nakaznu tikvu, što je prilično zvučalo blesavo. Na kraju krajeva, niko je nije iskoristio, smatrali smo da su je divlje svinje izgrizale, možda poljski miševi probili odozdo i nastanili se, kako to ponekad čine. Bilo je tela životinja i ranijih tragova rijenja. Nečem racionalnom smo morali da težimo da ne bih poludeo.

Došao je naredni vikend. Svratio sam u lokalnom marketu po hranu, piće i sladoled. Pijanac je sedeo na svojoj klupici kao stalni inventar, okoreli solo drinker. Pokazivao je prema Selištu, pa rukom oponašao uzletanje, govoreći trezno koliko je umeo. Rekao je da je one noći, dok je sedeo na svom mestu do kasno, video snažan i tanak mlaz svetla - možda oko tri ujutru. Platio sam mu sendvič i flašu piva za tu informaciju.

Zaboravio sam na tikvu. Nisam nikome pričao, kako ne bih postao predmet sprdnje, a imao sam odviše duhovite kolege na poslu. Berač kukuruza se čudio uništenom kukuruzu i sasušenoj narandžastoj skrami, smrvivši je mašinom. Posle božićnih praznika sam otišao svom lekaru opšte prakse. Srce, pluća, krvna slika su bili u najnormalnijem stanju. Zbunjeno mi je dao uput dermatologu, prokomentarisavši da je verovatno reč o alergiji.

Dlanovi su mi postajali sve više žuti, umreženi nekakvim narandžastim žilicama, istim onim koje sam gledao kako pulsiraju ispod tikvine kore. Setio sam se vode koju sam joj nosio, zemlje koju sam čupao golim rukama, korena koji sam izvukao bez rukavica. Nešto od nje je ostalo na meni, ili u meni, i sad se širilo sopstvenim tempom, tiho kao što je i ona rasla.

Kakvog li sam stvora dodirivao, kamufliranog u tikvu? Odavde kreće moja izložba naučnom svetu, baš u trenutku kada me je pozvao komšija, uzgajivač moje svinje dok sam odsutan, zbunjeno mi prenevši da je cela glava svinje do vrata požutela sa mnogobrojnim, narandžastim šarama. Shvatio sam da se ono što sam zalivao i čuvao kao svoju tajnu, sad zaliva i čuva nešto u nama.