TITAN
bio horor / spekulativna fikcija / new weird
~ 10 minuta čitanja
Prva publikacija: Kratke priče (2025)
-Šta su geni? Geni daju instrukcije koje elemente spajati u tom tkanju naših tkiva. Upućuju da budemo izgrađeni, mahom od vodonika, ugljenika, kiseonika, azota, u kostima nam se ugrađuje kalcijum, fosfor, imamo nešto gvožđa, magnezijuma, cinka, pa čak i zlata u nano količinama.
- Tako je, otprilike. Geni su taj način instrukcija zadržali milijardu godina, stvarajući arhitekturu ćelija od dostupnih elemenata iz okruženja, prikupivši ih autotrofno kako to rade biljke, alge ili heterotrofno, kako to radimo mi ljudi, životinje, većina bakterija, praživotinja i gljive.
- Zamisli te mekane, nevidljive niti DNK. U stanju su da pokupe i ugrade tvrde minerale konstruišući oklop kornjače ili koštane ploče krokodila, rog nosoroga.
- Da, transkripcija je čudo. Geni su prave arhitekte. Iako sam agnostik, ponekad me to toliko fascinira da ih nazovem božanskim artefaktom nekog nevidljivog boga iz tamnog spektra svemira. Tolika moć prepakivanja prirode, drobiti jedan kamen korenjem, stvarajući od njega humus i upiti potrebne materije. Impozantno. Kao da je neko namerno uputio asteroid naseljen pionirima života iz kutka svemira da ovu planetu životima prežvakaju i njenu pokoricu preurede nabujalim ćelijama i tkivima. Na kraju, možda planeta bude jedan ogroman super organizam kakav propagira koncept Gaia.
- Zanimljivo poimanje porekla života. A da li misliš da ti geni mogu davati instrukcije tako da tkaju telo od elemenata kakva ne srećemo tipično u našem telu? U redu, u živim bićima ima dobar deo hemijskih elemenata iz periodnog sistema čovečanstvu poznatih elementata. Ali, može li postojati biće čiji geni forsiraju u sebi tkanje tela pretežno od elemenata tipičnih metala?
- Koncept metalne rešetke u građi ćelija mi ne zvuči održivo, takvo telo bi jednostavno bilo preteško ako bi imalo kosti od metala, mišići bi imali ogroman napor samo da ga održe da stoji, boreći se od gravitacije. To je kao da ceo dan držiš težak komad gvožđa u rukama, pa čak i kad legneš to gvožđe će ti težiti.
- A šta ako su i mišići na neki način hiper mineralizovani, metalizovani? Dozirano, pametno. Ti danas imaš lagane pancire od kevlara koji zaustavljaju penetraciju metka bolje nego srednjevekovni metalni oklop, pa čak i kupole pojedinih tenkova.
- Takvo biće nisam sreo.
- Ja mislim da jesam.
- Smešan si.
- Sedmog na osmi u ovom mesecu sam bio dežuran u hitnoj. Dobili smo uveče poziv sa skrivenog mobilnog broja da se na putu ka planini Bejavici dogodio sudar i da je jedno lice povređeno na putu, u nesvesti ili mrtvo. Otišli smo sa šoferom i medicinskom sestrom, pozivajući policiju usput. Posle skoro sata vožnje do podnožja planine po neprometnom i nasipanom šumskom putu, naišli smo na vojno vozilo, oni rashodovani pincevi sa vojnih otpada koje drvari kupe i poprave, prevozeći drva po njima. Vozilo je napred bilo smrskano u predelu suvozačevog mesta, a vozač je pobegao. Tablice na vozilu nisu postojale. Pristigli policajac je izjavio da je verovatno drvokradica pobegla sa lica mesta, ali je ipak ispao human, javivši da je udario nekog i da mu se ukaže pomoć. Verovatno je bacio taj mobilni broj. Vozilo je toliko bilo deformisano da smo nailaskom prvih sekundi tražili drugo vozilo po jarkovima ili drvo u koje je mogao drvokradica udariti, možda komad stene. Ne, nije bilo ništa od navedenog. Ispod vozila smo tek posle dva minuta pronašli telo gorostasnog gorštaka, bio je visine košarkaša, prosto se podvukao pod vozilo, u nesvesti. Ni kapi krvi nije bilo razmazano po vozilu i šljunkovitom putu. Kao da je pretrčavao put, jer tragovi kočenja su opisali takvu situaciju. Poziv hitnoj se desio u sumrak a nijedno prednje svetlo na vozilu nije radilo. I danas se čudim, cela medicinska ekipa, uključujući i dva policajca, smo s mukom podigli ono telo. Jeste da je visok i mišićav, ali mora da je imao oko trista kila. Nenormalna težina.
- Ha! Zezaš me. To bre neka sospa od čoveka.
- Ama nije bio nimalo debeo. Atletski tip. Na sebi je imao iznošene farmerke i košulju. Ali ta odeća je nekako došivana, nema takvih košulja i farmerki za divove. Medicinska sestra ga je gutala očima dok je šofer bio ljubomoran, nazivajući je nekrofiličarkom. Izgleda da su bili u davnoj vezi. Verujem da smo svi zadešeni muškarci oko njega bili strejt, ali je plenio naše poglede, imao je u fizionomiji lica nekakvu antičku lepotu, izvajanu statuama, iscrtanu na amforama i pitosima. Oznojili smo se dok smo ga privukli i popeli na nosila. Naravno, nosila su pukla od te mase. Uneli smo ga sa mukom u ambulantna kola i smestili na ćebe. Pomogli su nam i dvoje biciklista koji su naišli. Vozilo je prileglo od težine, kao da smo utovarili šporet. Medicinska sestra mu je sa nekom strašću pocepala dronjavu košulju što se od starosti cepala poput papira. Na grudima nije bilo ni trunke dlačica, koža je bila kao guma. Ulubljena guma.
- O čemu to pričaš? Jeste li vi pokupili Terminatora? T-600 ili T-800? Ha!
- Kažem ti ono što sam gledao. Ni kap krvi na telu što se pola metara uvuklo u desnu strane kabine pinca. Sve bilo nekako ulubljeno par do deset centimetara. To je disalo, disao je, pošto je ličio na muškarca, utvrdio sam još kada smo ga odlepili od vozila. Ali, pokreti dijafragme i rebara su bili nevidljivi, bukvalno je vazduh strujao kroz špicast, pomalo orlovski nos naizmenično u oba smera. Rekao sam sestri da spremi koktel za buđenje u injekciji. Posle minuta pretrage, nismo našli nijednu izraženu venu. Sestra je ugurala iglu u jednu izbočinu nalik veni. Igla je pukla kao da je od stakla. Stavila je drugu iglu, treću isto. Malo smo zastali u radu dok je vozač okrenuo kombi i uputio se nazad ka gradu. Pritisak nisam mogao izmeriti, nikakva pulsiranja se nisu mogla detektovati na površini tela, ništa. Šamaranje i drmanje tela od strane sestre je bilo smešno. Vozač joj je sa prozorčeta dobacio da ga zažvali onako sočno kako ona to najbolje ume. Izgleda da ga je ona otkačila a on to ne može da preboli mesecima. Bila je nekako pogubljena, zaljubljena, ne znam, znam je kao pokretni sarkazam na nogama. Buljila je odsutno u predelu njegovih prepona. Stvarno je bio izvajan. Rekao sam joj da uključi elektrošok i podesi na najmanje, ništa drugo nisam mogao. A onda se desila katastrofa.
- Šta?
- Desilo se to, da je ovaj div skočio sa tolikim refleksom, impulsom da je poleteo ka vratima, odvalio desnu stranicu dvodelnih vrata iz šarki, pao sa njom preko haube policijskih kola što su se prilepila iza nas tokom sporije vožnje i nestao niz padinu ispod puta obraslu šumetinom. Vozač je stao, izašao, psovao je tom gorostasnom neznancu sve po spisku, vičući kako duži ta ambulantna kola. Sestra je bila u fazi nekakve sluđenosti, smeškala se izgubljenog pogleda ka odvaljenim vratima. Ja sam u bunilu izašao kroz odvaljen otvor, ugledao uništenu haubu i unutrašnjost policijskog auta; kao da je preko tog dela auta pala stena od pola tone. Policajci su već trčali u pravcu gde je unesrećeni otrčao nadljudskom brzinom.
- Sigurno niste pili? Duvanili neki alkaloid, psilocibin?
- Znaš li me takvog sa studija? Ovu štreberčinu? Zamisli samo šta nam je pobeglo.
- Pa ništa, tražite ga. Pozovi me ako ga nađete. Baš da vidim to gumirano čudo.
- Moraćemo da tražimo. Ali prvo sestru.
- Sestru?
- Dva dana posle ovoga, nestala je. Nema je nedeljama. Navodno su videli neku ženu kako hita ka južnim šumama. Baš se zatreskala u njega. Ovo je jedan neispitan svet.
- Da, da ...
Prva publikacija: Kratke priče (2025)
Prilikom saobraćajne nesreće u šumi, dežurni lekar hitne pomoći je na pragu otkrića bića čija anatomija odudara od živog sveta kakav poznajemo.
-Šta su geni? Geni daju instrukcije koje elemente spajati u tom tkanju naših tkiva. Upućuju da budemo izgrađeni, mahom od vodonika, ugljenika, kiseonika, azota, u kostima nam se ugrađuje kalcijum, fosfor, imamo nešto gvožđa, magnezijuma, cinka, pa čak i zlata u nano količinama.
- Tako je, otprilike. Geni su taj način instrukcija zadržali milijardu godina, stvarajući arhitekturu ćelija od dostupnih elemenata iz okruženja, prikupivši ih autotrofno kako to rade biljke, alge ili heterotrofno, kako to radimo mi ljudi, životinje, većina bakterija, praživotinja i gljive.
- Zamisli te mekane, nevidljive niti DNK. U stanju su da pokupe i ugrade tvrde minerale konstruišući oklop kornjače ili koštane ploče krokodila, rog nosoroga.
- Da, transkripcija je čudo. Geni su prave arhitekte. Iako sam agnostik, ponekad me to toliko fascinira da ih nazovem božanskim artefaktom nekog nevidljivog boga iz tamnog spektra svemira. Tolika moć prepakivanja prirode, drobiti jedan kamen korenjem, stvarajući od njega humus i upiti potrebne materije. Impozantno. Kao da je neko namerno uputio asteroid naseljen pionirima života iz kutka svemira da ovu planetu životima prežvakaju i njenu pokoricu preurede nabujalim ćelijama i tkivima. Na kraju, možda planeta bude jedan ogroman super organizam kakav propagira koncept Gaia.
- Zanimljivo poimanje porekla života. A da li misliš da ti geni mogu davati instrukcije tako da tkaju telo od elemenata kakva ne srećemo tipično u našem telu? U redu, u živim bićima ima dobar deo hemijskih elemenata iz periodnog sistema čovečanstvu poznatih elementata. Ali, može li postojati biće čiji geni forsiraju u sebi tkanje tela pretežno od elemenata tipičnih metala?
- Koncept metalne rešetke u građi ćelija mi ne zvuči održivo, takvo telo bi jednostavno bilo preteško ako bi imalo kosti od metala, mišići bi imali ogroman napor samo da ga održe da stoji, boreći se od gravitacije. To je kao da ceo dan držiš težak komad gvožđa u rukama, pa čak i kad legneš to gvožđe će ti težiti.
- A šta ako su i mišići na neki način hiper mineralizovani, metalizovani? Dozirano, pametno. Ti danas imaš lagane pancire od kevlara koji zaustavljaju penetraciju metka bolje nego srednjevekovni metalni oklop, pa čak i kupole pojedinih tenkova.
- Takvo biće nisam sreo.
- Ja mislim da jesam.
- Smešan si.
- Sedmog na osmi u ovom mesecu sam bio dežuran u hitnoj. Dobili smo uveče poziv sa skrivenog mobilnog broja da se na putu ka planini Bejavici dogodio sudar i da je jedno lice povređeno na putu, u nesvesti ili mrtvo. Otišli smo sa šoferom i medicinskom sestrom, pozivajući policiju usput. Posle skoro sata vožnje do podnožja planine po neprometnom i nasipanom šumskom putu, naišli smo na vojno vozilo, oni rashodovani pincevi sa vojnih otpada koje drvari kupe i poprave, prevozeći drva po njima. Vozilo je napred bilo smrskano u predelu suvozačevog mesta, a vozač je pobegao. Tablice na vozilu nisu postojale. Pristigli policajac je izjavio da je verovatno drvokradica pobegla sa lica mesta, ali je ipak ispao human, javivši da je udario nekog i da mu se ukaže pomoć. Verovatno je bacio taj mobilni broj. Vozilo je toliko bilo deformisano da smo nailaskom prvih sekundi tražili drugo vozilo po jarkovima ili drvo u koje je mogao drvokradica udariti, možda komad stene. Ne, nije bilo ništa od navedenog. Ispod vozila smo tek posle dva minuta pronašli telo gorostasnog gorštaka, bio je visine košarkaša, prosto se podvukao pod vozilo, u nesvesti. Ni kapi krvi nije bilo razmazano po vozilu i šljunkovitom putu. Kao da je pretrčavao put, jer tragovi kočenja su opisali takvu situaciju. Poziv hitnoj se desio u sumrak a nijedno prednje svetlo na vozilu nije radilo. I danas se čudim, cela medicinska ekipa, uključujući i dva policajca, smo s mukom podigli ono telo. Jeste da je visok i mišićav, ali mora da je imao oko trista kila. Nenormalna težina.
- Ha! Zezaš me. To bre neka sospa od čoveka.
- Ama nije bio nimalo debeo. Atletski tip. Na sebi je imao iznošene farmerke i košulju. Ali ta odeća je nekako došivana, nema takvih košulja i farmerki za divove. Medicinska sestra ga je gutala očima dok je šofer bio ljubomoran, nazivajući je nekrofiličarkom. Izgleda da su bili u davnoj vezi. Verujem da smo svi zadešeni muškarci oko njega bili strejt, ali je plenio naše poglede, imao je u fizionomiji lica nekakvu antičku lepotu, izvajanu statuama, iscrtanu na amforama i pitosima. Oznojili smo se dok smo ga privukli i popeli na nosila. Naravno, nosila su pukla od te mase. Uneli smo ga sa mukom u ambulantna kola i smestili na ćebe. Pomogli su nam i dvoje biciklista koji su naišli. Vozilo je prileglo od težine, kao da smo utovarili šporet. Medicinska sestra mu je sa nekom strašću pocepala dronjavu košulju što se od starosti cepala poput papira. Na grudima nije bilo ni trunke dlačica, koža je bila kao guma. Ulubljena guma.
- O čemu to pričaš? Jeste li vi pokupili Terminatora? T-600 ili T-800? Ha!
- Kažem ti ono što sam gledao. Ni kap krvi na telu što se pola metara uvuklo u desnu strane kabine pinca. Sve bilo nekako ulubljeno par do deset centimetara. To je disalo, disao je, pošto je ličio na muškarca, utvrdio sam još kada smo ga odlepili od vozila. Ali, pokreti dijafragme i rebara su bili nevidljivi, bukvalno je vazduh strujao kroz špicast, pomalo orlovski nos naizmenično u oba smera. Rekao sam sestri da spremi koktel za buđenje u injekciji. Posle minuta pretrage, nismo našli nijednu izraženu venu. Sestra je ugurala iglu u jednu izbočinu nalik veni. Igla je pukla kao da je od stakla. Stavila je drugu iglu, treću isto. Malo smo zastali u radu dok je vozač okrenuo kombi i uputio se nazad ka gradu. Pritisak nisam mogao izmeriti, nikakva pulsiranja se nisu mogla detektovati na površini tela, ništa. Šamaranje i drmanje tela od strane sestre je bilo smešno. Vozač joj je sa prozorčeta dobacio da ga zažvali onako sočno kako ona to najbolje ume. Izgleda da ga je ona otkačila a on to ne može da preboli mesecima. Bila je nekako pogubljena, zaljubljena, ne znam, znam je kao pokretni sarkazam na nogama. Buljila je odsutno u predelu njegovih prepona. Stvarno je bio izvajan. Rekao sam joj da uključi elektrošok i podesi na najmanje, ništa drugo nisam mogao. A onda se desila katastrofa.
- Šta?
- Desilo se to, da je ovaj div skočio sa tolikim refleksom, impulsom da je poleteo ka vratima, odvalio desnu stranicu dvodelnih vrata iz šarki, pao sa njom preko haube policijskih kola što su se prilepila iza nas tokom sporije vožnje i nestao niz padinu ispod puta obraslu šumetinom. Vozač je stao, izašao, psovao je tom gorostasnom neznancu sve po spisku, vičući kako duži ta ambulantna kola. Sestra je bila u fazi nekakve sluđenosti, smeškala se izgubljenog pogleda ka odvaljenim vratima. Ja sam u bunilu izašao kroz odvaljen otvor, ugledao uništenu haubu i unutrašnjost policijskog auta; kao da je preko tog dela auta pala stena od pola tone. Policajci su već trčali u pravcu gde je unesrećeni otrčao nadljudskom brzinom.
- Sigurno niste pili? Duvanili neki alkaloid, psilocibin?
- Znaš li me takvog sa studija? Ovu štreberčinu? Zamisli samo šta nam je pobeglo.
- Pa ništa, tražite ga. Pozovi me ako ga nađete. Baš da vidim to gumirano čudo.
- Moraćemo da tražimo. Ali prvo sestru.
- Sestru?
- Dva dana posle ovoga, nestala je. Nema je nedeljama. Navodno su videli neku ženu kako hita ka južnim šumama. Baš se zatreskala u njega. Ovo je jedan neispitan svet.
- Da, da ...
Коментари
Постави коментар